Iz štampe su upravo izašli Doživljaji Mike Miša, reprint stripa sa avanturama srpskog alter ega Mikija Mausa koje je 1932. objavljivao beogradski dečji list “Veseli četvrtak”. Knjigu je priredio Zdravko Zupan, a objavili edicija “Zlatno doba” i Kulturni centar Pančevo. Prenosimo deo predgovora ovom izdanju Uz izuzetak nekolicine eksperata…
Prenosimo deo predgovora ovom izdanju
Uz izuzetak nekolicine eksperata (kao što je Didije Gez), na Zapadu je još uvek prilično teško pronaći nekoga ko je uopšte čuo za postojanje nekakve strip scene u predratnom Beogradu. Istina je da je, nakon izuzetno surovih prilika koje su doneli okupacija i Drugi svetski rat, a zatim i politička previranja u regionu, čitava ta obećavajuća strip scena bila oštro prekinuta u svom razvoju, nakon čega su i njeni protagonisti praktično pali u zaborav. Međutim, bila je to svakako jedna radijantna i živopisna scena, koja nije mnogo zaostajala za strip produkcijom i mnogo prosperitetnijih evropskih zemalja.
Kakogod, kada je najrespektabilniji dnevni list, “Politika”, 1934. godine počeo da objavljuje američke novinske stripove, ostale dnevne novine (i neki nedeljnici) takođe krenuli da deo svog prostora posvećuju stripu. Uskoro se pojavilo na desetine crtača, koji su bili dovoljno poneseni da počnu sa radom na vlastitim stripovima. Kioske je preplavio čitav buljuk strip časopisa, koji su izlazili u nedeljnom ritmu, neki čak i dvaput nedeljno. Dobar broj ovih listova je već u svom zaglavlju sadržao crteže Diznijevih junaka, ili je pak naziv časopisa bio inspirisan Diznijevim kreacijama (uključujući i najpopularniji od predratnih listova, “Mika Miš”, čiji je naziv (danas arhaična) posrbljena verzija imena Mikija Mausa). Dizni je svakako bio simbol novog izražavanja u slikama, iako je sam termin “strip”, razume se, u sebi apsorbovao mnogo različitih stilova i žanrova.
Pa ipak, pojava stripa u Srbiji je imala svoju predistoriju – počev od devetnaestog veka, različite publikacije su donosile proto-stripove (priče u slikama sa tekstom koji je, umesto u oblačiće, ispisivan ispod ilustracija). Jedna od storija koja bi (bar tehnički) moglo da se uvrsti u proto-strip, iako je izvesno predstavljala nešto novo i različito, pojavila se u dečjem listu “Veseli četvrtak”. U pitanju je materijal koji je tokom 1932. godine objavljen u nastavcima, pod nazivom “Doživljaji Mike Miša”, koje je pisao Božidar Kovačević (nakon jedanaestog nastavka tekstove je nastavio da piše Svetislav B. Lazić), dok je crtač bio Ivan Šenšin, a nakon trideset četvrtog nastavka nepoznati crtač, koji se potpisivao inicijalima “M.S.”.
Glavni junak ovih storija bio je Mika Miš, predstavljen kako putuje po svetu, u potrazi za zemljom Nevidiš… Mika Miš tamo sreće patuljke, koji čudom nalikuju na patuljke predstavljene u Diznijevom celovečernjem animiranom filmu Snežana i sedam patuljaka (koji je Diznijev studio krenuo da razrađuje tek dve godine kasnije, 1934, dok je premijera bila tek 1937). Priča se završava u potpuno srpskom stilu, sa patuljcima-trubačima koji sviraju u čast Mike Miša, nakon čega sledi obilna trpeza uz pečenje i alkohol!
Postavlja se zanimljivo pitanje: da li je Mika Miš isto što i Miki Maus? Tačnije, da li je proslavljeni junak crtanog filma i stripa “posuđen” od strane srpskih autora? Koliko god zvučalo apsurdno, čini se da Mika Miš izgleda kao Miki Maus, ali da ima vlastiti karakter, nezavisan od Diznijeve kreacije. Tokom ranih tridesetih bila je to globalna pojava – lokalni umetnici su prisvajali junake popularne kulture tog vremena, kao što je Miki Maus, i prilagođavali ih vlastitim stripovima, ilustracijama, igračkama i drugim zanatskim proizvodima. To se dešavalo na geografski prilično širokom području, u Evropi, Japanu čak i u SAD. Uostalom, Miki Mišu je na stranicama “Veselog četvrtka” bio pridružen skup junaka koji se uopšte ne pojavljuju kod originalnih Diznijevih tvorevina – umesto Mini Maus, Belke ili Horacija, u srpskom stripu se pojavljuju pelikan, noj, dva crnca i japanski vojnik (u to vreme, kinesko-japanski vojni incidenti bili su u svetskim vestima – najpre zbog japanske invazije na Mandžuriju 1931. godine, a zatim i zbog kratkog rata između Republike Kine i Japanske imperije, početkom 1932). Štaviše, na nekoliko mesta u stripu, Mika Miš ističe Beograd kao svoj rodni grad. Povrh svega, u delu priče koji opisuje njegovu posetu Vašingtonu, Mika Miš je prikazan kako, ispred bioskopa, radoznalo posmatra plakat kojim se najavljuje film o Mikiju Mausu! Koji je nedvosmisleno drugi lik, ali čija je Mika Miš refleksija.
Naravno, nije teško zaključiti da je “srpska verzija” Mikija Mausa vrlo zabavljala ovdašnje čitateljstvo tridesetih godina. Ova ideja bila je eksploatisana od strane više crtača, tokom čitave te dekade. U isto vreme, srpski strip je naj taj način odražavao težnju da se bude delom modernog sveta, i savremenih trendova uopšte, u zemlji gde je razvoj uvek bio usporen beskrajnom smenom kriza i ratova.
Strip iz “Veselog četvrtka” vodi Miku Miša kroz udaljene predele i uzbudljive situacije – on odlazi za Afriku, putuje podmornicom, dospeva do Severnog Pola, zatim roni do sveta na dnu okeana, pelikan ga povlači put neba, čak se pridružuje cirkusu… Kada cirkus bankrotira, Mika Miš se otiskuje put Pariza i Moskve, zatim produžava i do kineskog ratišta, gde ukazuje pomoć kako kineskim tako i japanskim vojnicima, ispirajući im rane rakijom. Mikini altruistički napori bili su primećeni od samog japanskog Cara, koji ga nagrađuje medaljom. Malo zatim heroj ovog stripa biva zarobljen od strane kineske vojske i postavljen pravo pred streljački vod! To je verovatno jedini put da vidimo junaka nalik Mikiju Mausu kako se sučeljava sa puškama koje su uperene pravo u njegovo lice, tren pred egzekuciju. Čudom, on i njegovi prijatelji ipak ostaju živi, zahvaljujući tome što su se pretvarali da meci nisu promašili svoju metu, i da su svi izginuli (jedini koji je bio ranjen je noj!). Ljut zbog kineskog varvarstva, japanski oficir nudi Miki da se pridruži njihovoj vojsci, ali ovaj to odbija, uz reči – “Svaki čovek brat je moj”! Ubrzo zatim Mika Miš brani kineski budistički hram od devastiranja koje su pripremale japanske trupe, i čak puca iz topa na japansku vojsku, ali takođe izbavljuje japanskog vojnika od kineske osvete… Kako se priča razvija, nadrealne situacije smenjuju jedna drugu. Mika Miš se već u narednoj epizodi bori protiv divljeg indijanskog plemena, zatim spasava prijatelja od napada pomahnitalog slona, i tako dalje – savremenom čitaocu će posebno biti degutantna scena u kojoj naši junaci koriste lešinu slona kao čamac na kojem plutaju morem čitava četiri dana, dospevši nakon toga u… Egipat. U Egiptu Mika uspeva da se dokopa radio aparata, na kojem sluša Radio Beograd i zvuk ćemana, što iz mrtvih budi mumiju Faraona, koji nakon toga tvrdi da je i sam srpskog porekla! Mika Miš zatim produžava sve do Vašingtona, samo da bi spasao taj grad od Indijanskog napada, i još jednom dobija medalju, ovaj put od američkih zvaničnika! Mika je zatim prikazan kako se relaksira uz džez muziku, igra fudbal (čak nekoliko fudbalskih mečeva bilo je predstavljeno u narednim nastavcima!), zatim pobeđuje na moto-trkama, u boks meču, i na konjskim trkama… Kada je novi crtač preuzeo priču, on vodi Miku do evropskih centara kao što su Pariz, London i Beč, ali ne zaobilazi ni provincijski luna-park, već u sledećoj epizodi junak Mika se upušta u borbu sa gusarima, pa čak u džungli postaje prijatelj sa dinosaurusom, koji mu nudi da ga nosi unaokolo na leđima… I tako dalje.
Naravno, čitava ova epopeja ima za cilj da pred čitaoca neprekidno izbacuje čudne i egzotične sadržaje. Iako je daleko od političke korektnosti, takođe odražava želju da se bude pravičan i fer, i da se dosegnu neki visoki ciljevi, samo uz pomoć iskrenosti i prostosrdačnosti. Ovaj strip je sigurno daleko od sofisticiranosti Diznijeve produkcije, čak i ako to jeste bila inspiracija i polazište. S druge strane, kreatori Mike Miša su očigledno uživali u svojoj slobodi da prerade američki original onako kako je njima odgovaralo. Crtež je grub ali smeo, ponekad se približavajući stilizaciji koja će se razviti tek mnogo godina kasnije, na primer u američkom andergraund stripu šezdesetih. Ne treba biti iznenađen ako, kako vreme prolazi, pronađemo sve nove i nove sadržaje u ovim (ipak starim) stripovima. Svakako, važno je da konačno imamo pred sobom integralni reprint “Doživljaja Mike Miša”, prvi put nakon što su nastavci bili serijalizovani daleke 1932. godine.
Saša Rakezić
Izvor: Vreme
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Kako uraditi domaći zadatak bez bitke u kući
Učitelj je rekao da je mom osmogodišnjem sinu za domaći dovoljno pola sata dnevno, ali je njemu redovno bio potreban jedan sat, pa i više od toga. Kukao je, žalio...
Knjiga „Kad stvari poljude“ u najužem izboru za Nagradu „Dušan Radović“
Zbirka pesama Dragane Mladenović Kad stvari poljude, u izdanju Kreativnog centra, našla se u najužem izboru za Nagradu Dušan Radović za 2023. godinu. Nagradu dodeljuje Biblioteka grada Beograda, a žiri,...
GABI, HRABRO SRCE BEOGRADA – knjiga o hrabroj keruši Gabi, izdavačke kuće Pčelica
Nakon ovog romana snimljen je i dokumentarni film sa svedočenjima autora, ali i učesnika događaja opisanih u knjizi GABI, HRABRO SRCE BEOGRADA. Autor Goran Marković otkrio nam je detalje o...
MOJA SRBIJA – promocija knjige Kreativnog centra u Biblioteci grada Beograda
O knjizi će govoriti: Simeon Marinković, autor knjige Moja Srbija u izdanju Kreativnog centra Smiljana Popov, novinarka, urednica TV emisijа Srbija za početnike i Beograd za početnike Aleksandar Saša Đorđević, vaspitač u vrtiću i osnivač klubića Moja...
Ако је Мика Миш био писан ћирилицом, може то да буде и текст о њему … Пресловљен оригинални текст:
Уз изузетак неколицине експерата (као што је Дидије Гез), на Западу је још увек прилично тешко пронаћи некога ко је уопште чуо за постојање некакве стрип сцене у предратном Београду. Истина је да је, након изузетно сурових прилика које су донели окупација и Други светски рат, а затим и политичка превирања у региону, читава та обећавајућа стрип сцена била оштро прекинута у свом развоју, након чега су и њени протагонисти практично пали у заборав. Међутим, била је то свакако једна радијантна и живописна сцена, која није много заостајала за стрип продукцијом и много просперитетнијих европских земаља.
Какогод, када је најреспектабилнији дневни лист, „Политика“, 1934. године почео да објављује америчке новинске стрипове, остале дневне новине (и неки недељници) такође кренули да део свог простора посвећују стрипу. Ускоро се појавило на десетине цртача, који су били довољно понесени да почну са радом на властитим стриповима. Киоске је преплавио читав буљук стрип часописа, који су излазили у недељном ритму, неки чак и двапут недељно. Добар број ових листова је већ у свом заглављу садржао цртеже Дизнијевих јунака, или је пак назив часописа био инспирисан Дизнијевим креацијама (укључујући и најпопуларнији од предратних листова, „Мика Миш“, чији је назив (данас архаична) посрбљена верзија имена Микија Мауса). Дизни је свакако био симбол новог изражавања у сликама, иако је сам термин „стрип“, разуме се, у себи апсорбовао много различитих стилова и жанрова.
Па ипак, појава стрипа у Србији је имала своју предисторију – почев од деветнаестог века, различите публикације су доносиле прото-стрипове (приче у сликама са текстом који је, уместо у облачиће, исписиван испод илустрација). Једна од сторија која би (бар технички) могло да се уврсти у прото-стрип, иако је извесно представљала нешто ново и различито, појавила се у дечјем листу „Весели четвртак“. У питању је материјал који је током 1932. године објављен у наставцима, под називом „Доживљаји Мике Миша“, које је писао Божидар Ковачевић (након једанаестог наставка текстове је наставио да пише Светислав Б. Лазић), док је цртач био Иван Шеншин, а након тридесет четвртог наставка непознати цртач, који се потписивао иницијалима „М.С.“.
Главни јунак ових сторија био је Мика Миш, представљен како путује по свету, у потрази за земљом Невидиш… Мика Миш тамо среће патуљке, који чудом наликују на патуљке представљене у Дизнијевом целовечерњем анимираном филму Снежана и седам патуљака (који је Дизнијев студио кренуо да разрађује тек две године касније, 1934, док је премијера била тек 1937). Прича се завршава у потпуно српском стилу, са патуљцима-трубачима који свирају у част Мике Миша, након чега следи обилна трпеза уз печење и алкохол!
Поставља се занимљиво питање: да ли је Мика Миш исто што и Мики Маус? Тачније, да ли је прослављени јунак цртаног филма и стрипа „посуђен“ од стране српских аутора? Колико год звучало апсурдно, чини се да Мика Миш изгледа као Мики Маус, али да има властити карактер, независан од Дизнијеве креације. Током раних тридесетих била је то глобална појава – локални уметници су присвајали јунаке популарне културе тог времена, као што је Мики Маус, и прилагођавали их властитим стриповима, илустрацијама, играчкама и другим занатским производима. То се дешавало на географски прилично широком подручју, у Европи, Јапану чак и у САД. Уосталом, Мики Мишу је на страницама „Веселог четвртка“ био придружен скуп јунака који се уопште не појављују код оригиналних Дизнијевих творевина – уместо Мини Маус, Белке или Хорација, у српском стрипу се појављују пеликан, ној, два црнца и јапански војник (у то време, кинеско-јапански војни инциденти били су у светским вестима – најпре због јапанске инвазије на Манџурију 1931. године, а затим и због кратког рата између Републике Кине и Јапанске империје, почетком 1932). Штавише, на неколико места у стрипу, Мика Миш истиче Београд као свој родни град. Поврх свега, у делу приче који описује његову посету Вашингтону, Мика Миш је приказан како, испред биоскопа, радознало посматра плакат којим се најављује филм о Микију Маусу! Који је недвосмислено други лик, али чија је Мика Миш рефлексија.
Наравно, није тешко закључити да је „српска верзија“ Микија Мауса врло забављала овдашње читатељство тридесетих година. Ова идеја била је експлоатисана од стране више цртача, током читаве те декаде. У исто време, српски стрип је нај тај начин одражавао тежњу да се буде делом модерног света, и савремених трендова уопште, у земљи где је развој увек био успорен бескрајном сменом криза и ратова.
Стрип из „Веселог четвртка“ води Мику Миша кроз удаљене пределе и узбудљиве ситуације – он одлази за Африку, путује подморницом, доспева до Северног Пола, затим рони до света на дну океана, пеликан га повлачи пут неба, чак се придружује циркусу… Када циркус банкротира, Мика Миш се отискује пут Париза и Москве, затим продужава и до кинеског ратишта, где указује помоћ како кинеским тако и јапанским војницима, испирајући им ране ракијом. Микини алтруистички напори били су примећени од самог јапанског Цара, који га награђује медаљом. Мало затим херој овог стрипа бива заробљен од стране кинеске војске и постављен право пред стрељачки вод! То је вероватно једини пут да видимо јунака налик Микију Маусу како се сучељава са пушкама које су уперене право у његово лице, трен пред егзекуцију. Чудом, он и његови пријатељи ипак остају живи, захваљујући томе што су се претварали да меци нису промашили своју мету, и да су сви изгинули (једини који је био рањен је ној!). Љут због кинеског варварства, јапански официр нуди Мики да се придружи њиховој војсци, али овај то одбија, уз речи – „Сваки човек брат је мој“! Убрзо затим Мика Миш брани кинески будистички храм од девастирања које су припремале јапанске трупе, и чак пуца из топа на јапанску војску, али такође избављује јапанског војника од кинеске освете… Како се прича развија, надреалне ситуације смењују једна другу. Мика Миш се већ у наредној епизоди бори против дивљег индијанског племена, затим спасава пријатеља од напада помахниталог слона, и тако даље – савременом читаоцу ће посебно бити дегутантна сцена у којој наши јунаци користе лешину слона као чамац на којем плутају морем читава четири дана, доспевши након тога у… Египат. У Египту Мика успева да се докопа радио апарата, на којем слуша Радио Београд и звук ћемана, што из мртвих буди мумију Фараона, који након тога тврди да је и сам српског порекла! Мика Миш затим продужава све до Вашингтона, само да би спасао тај град од Индијанског напада, и још једном добија медаљу, овај пут од америчких званичника! Мика је затим приказан како се релаксира уз џез музику, игра фудбал (чак неколико фудбалских мечева било је представљено у наредним наставцима!), затим побеђује на мото-тркама, у бокс мечу, и на коњским тркама… Када је нови цртач преузео причу, он води Мику до европских центара као што су Париз, Лондон и Беч, али не заобилази ни провинцијски луна-парк, већ у следећој епизоди јунак Мика се упушта у борбу са гусарима, па чак у џунгли постаје пријатељ са диносаурусом, који му нуди да га носи унаоколо на леђима… И тако даље.
Наравно, читава ова епопеја има за циљ да пред читаоца непрекидно избацује чудне и егзотичне садржаје. Иако је далеко од политичке коректности, такође одражава жељу да се буде правичан и фер, и да се досегну неки високи циљеви, само уз помоћ искрености и простосрдачности. Овај стрип је сигурно далеко од софистицираности Дизнијеве продукције, чак и ако то јесте била инспирација и полазиште. С друге стране, креатори Мике Миша су очигледно уживали у својој слободи да прераде амерички оригинал онако како је њима одговарало. Цртеж је груб али смео, понекад се приближавајући стилизацији која ће се развити тек много година касније, на пример у америчком андерграунд стрипу шездесетих. Не треба бити изненађен ако, како време пролази, пронађемо све нове и нове садржаје у овим (ипак старим) стриповима. Свакако, важно је да коначно имамо пред собом интегрални репринт „Доживљаја Мике Миша“, први пут након што су наставци били серијализовани далеке 1932. године.
Саша Ракезић
Извор: Време
Poštovani,
mene zanima kompletan popis od 504 broja sa junacima unutar stripa. Hvala puno, LP