Маме се сигурно као и ја питају: шта ће мени ово у животу? И сигурно су све, као и ја, негде дубоко у себи изговориле реченицу која све оправдава: неко се дете изражава кроз цртање, неко кроз свирање, а моје се изражава на терену и тамо је срећан. Немој бити себична, учествуј у његовој срећи!
Foto: Freepik
Пише: Оливера Драгишић
Сокер-мам (soccer mom) је друштвена појава о којој се у Америци, Канади и Аустралији више од тридесет година говори са великом медијском пажњом. У српском језику нема свог еквивалента, вероватно због тога што у нашем друштву таква мама тек настаје или због тога што до сада није била препозната као врста гласача у домаћим изборним кампањама. Сокер-мам одредница постоји и у Кембриџовом речнику. То је мајка која значајан део свог времена проводи у превожењу своје деце школског узраста са једне на другу изваншколску активност, најчешће на фудбал. Односи се на америчку, канадску и аустралијску белу, удату жену из средње класе која живи у предграђу. Мада се понекад наводи да је први пут записана 1982. године, шира употреба ове кованице регистрована је у Америци 1995., а посебно током председничке кампање 1996. године. Тада је у медијима сокер-мам била описивана као заузета, послом и обавезама опхрвана жена која обично вози већа породична кола налик џипу или камионету. Своје интересе и потребе подређује дечијим. У друштву може бити активиста јер је добро умрежена, па је способна да организује акције прикупљања новца у добротворне сврхе или за потребе клуба у којем њено дете тренира.
Од 1982. до половине деведесетих година прошлог века израз је веома ретко био употребљаван, све док се 1995. године током изборне кампање у Денверу није појавио слоган „A soccer mom for City Council“. Сузан Кејси (Susan B. Kasey) која је кампању повела под тим слоганом на изборима је победила са 51% гласова. Већ следеће године је израз био употребљен у Вашингтон посту, а њиме је био означен део гласачког тела на који се у кампањи посебно рачунало. Верује се да су израз у јавност лансирали маркетиншки магови и да је њиме означена циљна група која пресудно утиче на исход избора. Употреба те речи у медијима је са 12 пута у августу и септембру скочила на 198 пута у октобру и новембру 1996. године. Тако је 1996. година била проглашена годином сокер-маме у Америци, а то је година у којој јој је реч Макарена била једина конкуренција.
Сокер-мама је добила и свој препознатљиви изглед. Имиџ спортске, конзервативне жене која је таман толико модерна да не угрожава породицу, а довољно еманципована да вози и да без посебне помоћи мужа организује породични живот, био је повезан са конзервативном Америком. Нисан, врста аутомобила који је сокер-мам најчешће возила, своје продајне кампање заснивао на њеном имиџу и препоручивао се као идеалан ауто управо за такав тип жене. У међувремену, сокер-мам је почела да добија прве снажне критике, па је Нисан, пратећи тај тренд, 2003. године слоган променио у Stylish, sexy and desirable. Поред сокер-маме, на друштвеној сцени појавила се и нешто другачија хокеј-мама. Хокеј-маме су више биле везане за канадски простор, а описиване су као тврђа и вулгарнија варијанта сокер-маме: разлика између пит-була и хокеј-маме, писали су медији, је у липстику. На интернету се са лакоћом могу увидети естетске разлике између једне и друге врсте мајки ако се у гугл претраживач унесу одреднице soccer-mom outfit и hockey-mom outfit. Без много напора ће се увидети да прва више личи на домаћицу, а друга на бимбо девојку.
Како сам се затекла у свету фудбалских мајки?
Уколико се у обзир узме чињеница да је сокер-мам прилично јасно друштвено, политички и естетски дефинисан профил жене у тамо неком белом свету (али у свету у чијем сам културном моделу Pax Americana и ја била формирана), морам рећи да ме из тог профила жене искључује тек неколико особина. Фудбал никада нисам волела. Одрасла сам у непосредној близини Борчевог терена у Лазаревцу који се налазио на периферији тог рударског града. Терен је растао са нама, гледали смо како камиони доносе огромне количине угљене шљаке и посипају је на место на којем је било предвиђено прављење терена. Чим се прва травица зазелинила, брат је почео да тренира фудбал. Од тада до данас у ноздрвама носим смрад знојавих дресова, очи су ми пуне блатњавих копачки које мајка риба на чесми у дворишту, а уши су ми пуне псовки и неподношљивог фудбалског хумора. Не само рођени брат, већ сва браћа која су одреда факултетски образовани људи, још увек са огромном страшћу играју фудбал у омиљеним им сеоским лигама. Мој братанац је заиграо у Звезди и понео капитенску десетку пре него што је пошао у први разред.
Надала сам се да ће енергија мог сина бити испољена на неком пољу – цртање, певање, било шта, али ми на памет није падало да би тако рано са толиком опчињеношћу могао да заволи фудбал. Почео је да тренира у убском Јединству, а магија презимена Џајић, Савић, Матић разбуктавала су иначе необуздану дечју машту. Уб се у последњих десетак година развио на такав начин да је спортски комплекс Школарац, са својом чувеном кафаном у средишту окупљања, родитељима и деци пружао предвечерње уточиште и изванредне услове за развој љубави према фудбалу.
Сви дечаци из нашег села тренирали су у Јединству код Игора који је до три поподне радио као банкарски службеник у Поштанској штедионици, а од седам се преметао у тренера којег су деца обожавала иако је на њих током тренинга урлао. Мајке су, стојећи једна поред друге или шетајући се око реке током тренинга, почеле да се друже, па и да прерастају у најватреније навијаче младог Јединства – тако почиње сокер-мам умрежавање које, уколико нема конфликта и ривалитета међу децом, обожава атмосферу малих места. Други знак је осећај сваког детета и сваке мајке да су сва деца наша, као неко банту-племе. Тај знак подразумева да једнако грдимо и једнако хвалимо свако дете, да их једнако тешимо за лоше утакмице, одвозимо, довозимо, хранимо, надгледамо. На пример, Никола, Сергеј, Вељко и Аца су најбољи другари из одељења и сви играју напред. Они знају да не могу сви истовремено бити на терену, али међу њима нема љубоморе, а то је зближавало и нас мајке. Вељко је имао одличан шут, Сергеј је био брз, Никола је из корнера забијао голове, а Аца је још тражио своју позицију. Једном је тренер на неко дете викао псујући му мајку која је стајала до њега иза беле линије. Слађа је пушила, колутови дима су се дизали и распшивали над њеном главом и тихо понављала: „Па они су само деца…“
У селу сам имала другарицу чији су синови такође играли у Јединству. Ја бих јој послала поруку: „Биљо, ај` дођи на кафу“, а она би одговорила, „Не могу сад, чувам краву“. Пошто је радила као собарица у убском хотелу, ујутру би ми, кад крене на посао, на баштенском столу остављала оно што је стизало у њеној башти, редом: краставац, парадајз, тиквице или свеже млеко… Један од лепших знакова умрежавања фудбалских мама. Тако ме је једном питала да на тренинг повезем и њене дечаке јер су они спремали славу, а отац Мија је пекао хлеб у фуруни и никако није могао да их вози. Сећам се те пролетње вечери као нечег веома милог и свечаног: пред крај тренинга рефлектори су се упалили и обасјали цео терен оном специфичном рефлеторском светлошћу. Игор је свирао крај, али дечаци нису још хтели кућама, а однекуд са паркинга појавио се Мија. Стигао је да покупи синове са тренинга, а у кеси је носио вруће хлебове умотане у памучне крпе. Изгладнело Јединство је те вечери слатко јело! И иначе, свака је жена у сваком тренутку била спремна да причува другу децу, што је била спремна и резервна мајка, учитељица Дринка. Мало место чинило је своје, а каква је то магија била, видела сам тек кад смо се из села вратили у град. Раскид са Јединством био је трауматичнији догађај него што се могло и наслутити.
Балон
Онај ко је измисио балон, треба јавно да се извини цивилизацији и нацији. Балон је најружније место на којем фудбалска мама може провести време. У балон се иде да би се побегло од зиме, али у балону је често већа зима него напољу, промаја ми разноси мозак, зуји кроз уши, где год погледам од ружноће не могу да гледам, озвучење преко којег се саопштавају резултати на турнирима никад не ради како треба, а у сваком балону постоји кафић који по естетици личи на оне из деведесетих година. У тај мали простор набију се родитељи деце која обично суботом играју турнире, и пуше, пуше, пуше, а мени сузе теку, теку, теку, од кафа се служи турска и чај за сто или сто двадесет динара, а на зиду има неки ТВ на којем можете гледати пренос са терена, али готово никада јасно не видите шта се дешава и да ли ваше голо дете игра или не игра на вештачкој трави са које увек покупи ситну гуму коју вам на крају дана изручи у предсобље. Турнири се зими играју у балонима у сто лига, а балони су смештени у сто села, засеока и градића, најчешће у неким будибогснама ружним местима, обично између пруге и ничега. Маме су једнолично обучене у тамне зимске јакне, довеле су своју млађу децу коју држе у крилима и којима, док испијају кафу, на телефону пуштају песмицу „мама воли бебу“, а око њих се мотају ћеркице које, као и ја, не знају зашто су дошле у балон да се смрзавају. Можда ти амбијенти постану основа за њихово будуће укључивање у сокер-мам клуб. На крају турнира на којем здушно навијам да тим мог сина изгуби да бих што пре ишла кући, уз много кича се проглашава победник: пушта се химна, једу се сендвичи, каче се медаље, понекад има и ватромета, а деца срећна, срећна, срећна…
Фудбал је потрошња
Сокер маме су велики потрошачи јер тако мора. Најпре, било да живе у селу или у граду, сокер маме су возачи, а то значи – трошење горива. Посебно страдају маме-возачи талентованих дечака који из мањих места као што су Лазаревац или Ваљево, своје синове четири пута недељно довозе у Београд, у Звезду, Партизан или неки други већи клуб. Уз то иде и паркинг, кафа, сендвич детету или деци после тренинга. Шта још треба? Треба имати више пари копачких, плус патике за фудбал за балон или салу, штуцне и костобране, хеланке неколико комада, шортсеве, хиљаду белих мајица, активни веш, рукавице за зиму, капу и увек неколико хиљада динара за учешће на турниру и још неолико хиљада динара за најосновнију опрему (дрес клуба), али и за чланарину тамо где се она плаћа. Турнири у иностранству и припреме такође су на буџету родитеља. Савког викенда одржава се хиљаду турнира и хиљаде мама пали своје камионете. То овако изгледа: када ваше дете заигра у великом градском клубу, најпре добијете љубазног и смиреног тренера који ништа друго не каже осим „добар дан“ и „довиђења“. Уопште не знате да ли ће ваше дете играти тог викенда и ако игра у којој постави, и ако игра и зна се у којој постави, нећете знати до петка увече до пред поноћ где се и кад игра. Тада тренер у вајбер групи саопштава јавку: сутра у девет у Раковици. Одмах гуглам да видим како да се одвезем до терена. У Раковици хладно, сунце још иза брда, зелено, пруга, зид терена на којем је написао РАКОВИЦА, трибине, гледам има ли где бар кафа да се попије. Маме нису тако расположене за ћаскање јер се још не зна да ли је моје дете ушло у прву поставу и какав однос тренер према њему има. Из истог разлога дрхтим за сваки потез свог детета на терену, а то су проблеми за које до пре две године нисам слутила да постоје у универзуму, а сад ми, ето, сваки викенд кваре. Не могу да испланирам ни одлазак у село, ни одлазак код родитеља, нити знам да кажем другим родитељима да ли стижемо на рођендане, а на сопствене планове могу да заборавим.
Ако преживиш турнир у Раковици, од понедељка креће нови круг пакла. Велики клубови велики су и потоме што родитељима забрањују улазак на трибине и гледање тренинга. Нема везе што су то дресирани родитељи који су већ навикли на то да не смеју да зуцну на тренингу да се тренеру који обично има 22 године не би мешали у посао. Али љубав мајки према синовима је, изгледа, бесконачна. Маме седе на уском ивичњаку уске улице и склањају ножице у папучама да им кола не прегазе прсте док оне чекају крај тренинга. Неке од њих се накаче на ограде које изгледају као затворске решетке и кроз размаке од по пет центиметара који сужавају и прекидају видно поље покушавају да уоче кретање својих синова. Неколико узастопно лоших тренинга заиста мења расположење по сезони. Свако испадање из прве поставе постаје мини-пакао, а сваки улазак у прву поставу изједначава се са срећом какву би само потписивање уговора за Милан или Јувентус могло да изазове.
Маме се сигурно као и ја питају: шта ће мени ово у животу? И сигурно су све, као и ја, негде дубоко у себи изговориле реченицу која све оправдава: неко се дете изражава кроз цртање, неко кроз свирање, а моје се изражава на терену и тамо је срећан. Немој бити себична, учествуј у његовој срећи!
Доноси ли фудбал нешто лепо мамама?
Не гледам утакмице на ТВ-у са сином, не занима ме колика је скочност неког играча, не знам за резултате, много ствари истински мрзим, на пример да устајем рано викендом због његових утакмица или да рибам каљаве копачке. Једном сам тако спирала блато из лавора и грдила, грдила, грдила: „Само немој бити фудбалер, буди било шта друго, буди адмирал флоте…“, на шта ми син инстиктивно одговара питањем: „Да у Адмиралу правим квоте?“ Што је баби мило, то јој се и снило, видим ја да ту спаса нема.
Понекад и сама нађем нешто интересантно у том свету фудбала. На пример, фудбал има своју тишину. Тада је терен леп и свечан. Пре утакмице трава се коси и мирише на лубеницу, сунце је пржи и суши, неко кречом повлачи беле линије док машина клепета и растерује птице, потом се каче мреже као пред представу, забадају се заставице док још никога нема и све је тако отмено и спремно. На терену нема сенке и он по томе личи на икону. Онда прође брзи воз кроз тај простор. Неколико сати касније опет настаје величанствена тишина у којој економ шири опране дресове по огради.
Фудбал је велики бизнис, велика прича на овој планети, много је новца у тој игри, самим тим и много одговорности, а то захтева и поштовање преко потребне среће, виших сила, мантике и клетви. Понекад ме заиста изненаде приче из света фудбала.
Ево једне: Пеп Гуардиола, тренер Манчестер Ситија није волео играча по имену Јаја Туре, јер је пореклом био из неког афричког племена. Гуардиола је чисто из мржње неправедно продао Туреа. Његово се племе толико наљутило на Гуардиолу да су бацили клетву на Манчестер који због тога дуго није могао да освоји титулу. Онда су се племенски врачеви сажалили и своју су клетву скинули, а Манчестер је дошао до титуле и трофеја. Од тада у Јединству сви са неком зебњом коментаришу неправедни трансфер Кари-Карија.
Ево друге: Легендарни тренер Кристал Паласа, Нил Ворнок, послушао је снове своје жене и према њима саставио свој тим. Шерон Ворнок сањала је да ће у ФА купу Палас победити тако што ће десни бек постићи гол. Када је то испричала свом мужу, он је отишао у свлачионицу и беку, Денију Батерфилду, рекао: „Сине, ти данас играш нападача“. Остали играчи нису могли да верују у такву одлуку. Али играч који је за неколико година у клубу дао тек шест голова извео је хет-трик, лева нога-десна нога, глава, гол! Улога сна у фудбалу заиста може бити пресудна.
Ево и треће: ово се дешава код нас. У Црној Гори један кошаркаш игра у подгоричком кошаркашком клубу и добро је плаћен. Даје кошеве, даје их уредно и даје их много. Али кошаркаш води паралелни живот за који нико не зна. Сваке суботе седа у кола и напушта Црну Гору. Одлази у једно село поред Ужица у којем недељом ујутру обува копачке и игра нападача у сеоском клубу. Даје голове. Његова је срећа трајала све док га у тој махинацији нису ухватили подгорички менаџери. На њихово питање: „Па добро, човече, зашто то радиш?“, кошаркаш одговара: „Људи, ви не знате како је леп осећај кад дам гол!“
Пише: Оливера Драгишић
Извор: Stella polare
Najnoviji tekstovi iz kategorije: MAMOZOFIJA
Indra Nuji: Kako uskladiti biološki i karijerni sat – kad su kod žena oni u konfliktu?
Bivši izvršni direktor kompanije PepsiCo, Indra Nuji, govorila je o tome kako se (ne)uklapa karijera u majčinstvo, kao i ko najviše trpi u životu poslovno uspešne žene i majke. "Biološki...
Јесам ли ја SOCCER MOM?
Пише: Оливера Драгишић Сокер-мам (soccer mom) је друштвена појава о којој се у Америци, Канади и Аустралији више од тридесет година говори са великом медијском пажњом. У српском језику нема...
Šest načina na koje roditelji govore “NE”
Piše: Jovana Papan “Ne” je jedna od reči sa kojom ćete kada postanete roditelj izgraditi poseban odnos. Za početak, izgovorićete je mali milion puta od trenutka kada vaša beba prvi...
Najteže letnje pitanje za svakog roditelja
Piše: Jovana Papan Svako ko postane roditelj, zna da ga jednog dana očekuju neka teška pitanja koje će mu potomstvo postavljati i koja će zahtevati ozbiljan, promišljen i dalikatan pristup....
Nema komentara.