Razgovor sa detetom o seksualnom nasilju treba da bude osmišljen kroz igru, bez zastrašivanja i pretnji. Treba da prati dete i da zadovolji njegovu potrebu za sigurnošću.
Roditelji imaju puno strahova kada je u pitanju ova tema i često se pitaju da li o tome treba pričati sa decom. Obično je stavljaju ispod tepiha, u želji da decu dodatno ne izlažu strahu i neprijatnostima, jer nisu dovoljno spremna da razumeju pojavu seksualnog nasilja. Za malu decu roditelji misle da su pod njihovom kontrolom, i samim tim, teško da može nešto loše da im se desi, pa ih zato ne treba nepotrebno plašiti.
Ponekad se roditelji teše da te razgovore treba da obavlja neko drugi, poput vaspitačica koje su obučene da razgovaraju sa decom na različite teme. Ili smatraju da to mogu uraditi i neke druge osobe u životu deteta, zato što one nisu toliko emotivno investirane u odnos sa decom, npr. bake, ili tetke.
Kako da zaštitimo decu od seksualnog nasilja?
Na kraju se, nažalost, o tome ne priča niti u vrtiću, niti u krugu drugih brižnih odraslih osoba. Uglavnom se ovakvi razgovori ostavljaju za tinejdž period, a istraživanja pokazuju da se najčešće i ne dogode.
Kao što i sami roditelji znaju, ima puno pitanja na ovu temu. Zato nije loše zapisati ih, jer onda svi nekako postajemo svesni da roditeljima nije lako, i da im treba podrška da podele svoje nedoumice, strahove, verovanja, nade. Roditelji treba da znaju neke stvari koje su oslonjene i na iskustva osoba koje rade sa decom žrtvama seksualnog nasilja, kao što treba da znaju i neke nalaze studija koje se bave istraživanjima u ovoj oblasti.
Prvi korak je nazvati stvari pravim imenom
Postoje osobe koji ostavljaju decu da borave dugo sama, ne daju im dovoljno vode i hrane, puštaju ih da previše borave ispred ekrana ili im ne dozvoljavaju da se igraju i druže. To rade iz samo njima znanog razloga. Kada ovakvo ponašanje traje u kontinuitetu treba znati da takve osobe zanemaruju decu. Takvo ponašanje nema veze sa tim da li u porodici ima ili nema novca.
Kada se dešava da neko namerno povređuje telo deteta, da ga udara, čupa za kosu, toliko jako da detetu na telu ostanu modrice ili posekotine, a nekada se čak dese i polomljeni delovi tela, dete je izloženo fizičkom nasilju.
Postoje osobe koje namerno povređuju osećanja deteta. Kažu ili rade nešto da ga rastuže, ismeju ili učine da se ono oseća neprijatno i počne da misli o sebi da je loše. Onda je to emocionalno nasilje.
Kada dete prisustvuje situacijama gde odrasle osobe jedna drugu povređuju, bilo fizički bilo emocionalno, pa se dete zbog toga oseća uplašeno, tužno, zabrinuti, to je onda nasilje u porodici.
Čak i kada dete samo prisustvuje i gleda šta se dešava, dete je žrtva porodičnog nasilja. Tada boli duša, a tragove ne vidi niko drugi.
Kada neko natera i traži od deteta da uradi nešto sa svojim telom što ga posramljuje, plaši ili brine ili tera dete da to isto uradi nekoj drugoj osobi, tako što će je dodirivati po privatnim delovima tela ili traži od deteta da pokazuje ili gleda privatne delove tela druge osobe, onda se to zove seksualno nasilje. Seksualno nasilje se dešava i kada neko pokazuje filmove ili slike, knjige ili časopise na televiziji ili mobilnom telefonu sa takvim sadržajima.
Seksualno nasilje nad decom: Ja ću da preguram…
10 preporuka kako da vodite razgovor sa detetom o seksualnom nasilju
- Sve što vam dete kaže shvatite ozbiljno i istinski verujte i uvažite njegove doživljaje i osećanja.
- Ne minimizirajte, ne zataškavajte, ne bežite od teme i ne okrećite ozbiljne stvari na šalu.
- Razgovarajte sa detetom o ličnim granicama, dobrim i lošim tajnama, o različitim vrstama dodira – onima koji prijaju i onima koji ne prijaju.
- Naučite ih i pokažite im da njihovo telo pripada samo njima.
- Objasnite im da su osećanja važna i da je potrebno da prate svoj unutrašnji glasić. To ćete najbolje uraditi tako što vi prepoznajete, imenujete i upravljate sopstvenim osećanjima.
- Naučite ih da imaju pravo da kažu NE ili Ja to ne želim; da imaju pravo da pobegnu, vrisnu, potrče kada im preti opasnost.
- Objasnite deci da su privatni delovi tela oni koji su pokriveni donjim rubljem ili kupaćim kostimom.
- Deca treba da znaju da postoje dobre i loše tajne. Dobre tajne se odnose na rođendanske poklone,na čuvanje informacija gde će se letovati, na pripremu za dolazak novog člana porodice. Loša tajna je ona u kojoj dete treba da obeća da nešto neće reći, a to nešto mu ne prija, brine ga, plaši, čini ga tužnim, zbunjuje, stvara nemir. Kada dete drhti od straha od tajne koji treba da čuva, onda je to loša tajna.
- Objasnite detetu da se svaki autoritet može srušiti ako se gradi na nečemu što taj autoritet radi, a dete se zbog toga oseća uplašeno, tužno, posramljeno.
- Dete treba da zna da nikada neće biti okrivljeno od strane svojih roditelja ako je doživelo nasilje kojem je bilo izloženo, kao što treba da zna da su roditelji prva adresa za obraćanje ako nešto krene po zlu.
Sve ovo možete ostvariti uzajamnim vaspitanjem i tako što za vašu porodicu to neće biti tema koju ostavljate za sutra.
Razgovor treba da bude osmišljen kroz igru, bez zastrašivanja i pretnji. Treba da prati dete, a ne vašu želju da mu što više kažete. Dobro je koristiti slikovnice i igračke. U tom razgovoru deci treba da bude zadovoljena potreba za sigurnošću. Dete ostaje bezbedno kada nešto što ga muči kaže roditeljima i kada ga oni razumeju. Kada ne dobije optužbe da je samo krivo za nešto što se dogodilo.
Na taj način, dete se oseća zadovoljnim, sigurnim i uči da vodi računa o sebi. Kasnije u životu oslanja se na taj doživljaj, i onda seme koje je posejano u porodici, rađa sigurnost i oprema dete alatima za život koji je lep, ali koji, kao što znamo mi odrasli, može biti i komplikovan.
Autor teksta je Smiljana Grujić, programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci psiholog i psihoterapeut.
U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana Grujić vodi program Podrška, ne perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6 godina.
Izvor: Detinjarije.com
