Njihove reakcije i način razmišljanja u nekim od ovih procedura su stvarno neodoljive!
Autor: Rebeka Plančak, Psihoverzum
Svako se nekada zapita iz kojih razloga se ljudi ponašaju na određene načine? Šta ih motiviše? Kako misle? Kada pokušavamo da odgovorimo na ta pitanja, uglavnom uzimamo u obzir to koliko osoba čije ponašanje tumačimo ima godina. Možda se čini intuitivnim i logičnim da čovek u različitim dobima svog života različito funkcioniše, misli i ponaša se, ali to nije oduvek bilo poznato.
Dugo su se razlike između dece i odraslih shvatale samo kao kvantitativne. Deca su se tretirala samo kao „manji odrasli“ koji manje jedu, oblače manju odeću i rade sa manjim opterećenjem. Smatralo se da su razlike u njihovom mišljenju i prirodi njihovih sposobnosti samo količinske (Jerković i Zotović, 2010). Naravno, danas smo svesni promena do kojih dolazi kroz odrastanje…
Psihološka disciplina koja se bavi upravo specifičnostima različitih doba ljudskog života je razvojna psihologija. Njen osnovni cilj je razumevanje razvoja: niza fizičkih i psiholoških promena koje se dešavaju od začeća do smrti. Ova disciplina je primenom raznih vrsta istraživanja utvrdila mnoge specifičnosti u mišljenju, osećanjima, ponašanju i sposobnostima čoveka. U nastavku vam predstavljamo neka od najzanimljivijih istraživanja u kojima su učestvovala deca. Iako se razvojna psihologija bavi razvojem čoveka do kraja njegovog života, mi ćemo se ovde fokusirati samo da dečiji razvoj. Njihove reakcije i način razmišljanja u nekim od ovih procedura su stvarno neodoljive!
Bebe u stomaku vole da slušaju muziku!
Metodologija koja je danas razvijena omogućava praćenje kognitivnog razvoja bebe u stomaku i zahvaljujući tome znamo kada se koja funkcija razvija. Auditorno učenje fetusa je moguće oko 27. nedelje trudnoće, kada se razvije deo mozga zadužen za prepoznavanje zvuka (auditorni korteks).
Spelt (1949) je bio jedan od prvih istraživača koji je ukazao da je moguće usloviti fetus na zvuk, a neka novija istraživanja (Partanen et al, 2013) su pokazala da postoji razlika u moždanoj aktivnosti beba kojima su majke puštale određenu pesmu dok su još bile u stomaku i onih koji nisu čuli tu pesmu ranije kada im se pesma pusti po rođenju i u 4. mesecu. Pored toga što prepoznaju pesmu nakon određenog vremena, neki istraživači tvrde da bebe u stomaku pokazuju i dopadanje određenih melodija.
Bebe vide stvari mnogo dublje nego što mislimo!
Vizuelna percepcija je jedna od funkcija koju je najteže ispitati u fetalnom periodu, ali zato postoji mnogo istraživanja koja se njome bave po rođenju. Kako je to vrlo složena funkcija koja podrazumeva opažanje više aspekata stvarnosti i njihovo spajanje u koherentnu celinu, postoji mnogo istraživanja koji se bave opažanjem različitih aspekata vizuelnog polja.
Gibson i Walk (1960) su razvili eksperimentalnu proceduru za ispitivanje opažanja dubine kod dece – vizuelni greben. Bebe se stavljaju na staklenu površinu ispod koje se nalazi površina obojena kao šahovsko polje. Jedan deo šahovske površine se nalazi bliže staklu a drugi deo dalje, da bi se stvorio efekat dubine. Bebama od 2 meseca ubrzava puls kada se stave na „dublji“ deo stakla, a bebe od 6 meseci odbijaju da otpuze na taj deo stakla, te možemo zaključiti da mogu da opaze dubinu. Postoje razna tumačenja ubrzanog pulsa i odbijanja da otpuze na „dublji“ deo stakla….
Ko se boji vuka još?
Jedno od tumačenja prethodnog rezultata je da se deca rađaju sa urođenim strahom od visine, zbog kog odbijaju prelazak na „dublji“ deo stakla. Međutim, neki autori se ne slažu s tim da je strah od visine urođen, već misle da se strahovi uče. Strah ima funkciju očuvanja organizma od opasnosti, ali se postavlja pitanje da li na svet dolazimo pripremljeni na neke opasnosti ili upoznajući svet učimo šta je u njemu opasno.
Istraživanja su pokazala da se takozvani razvojni strahovi javljaju određenim redosledom: od rođenja imamo strah od buke i padanja, separaciona anksioznost se javlja između 1 i 2 godine, strah od mraka i životinja između 4 i 5, od čudovišta između 3 i 5, od evaluacije oko 10, a od povreda od 10 do 12 (Zlotović & Termačić, 1989). Strah se može ispitati vrlo jednostavnom procedurom u kojoj se dete stavi u okruženje određenih objekata koji bi mogli da izazovu strah (na primer, zmija ili aligator) i prati se reakcija deteta. Postoje mnogi primeri gde mala deca nisu svesna da određena životinja može predstavljati opasnost, što govori u prilog hipotezi da su strahovi naučeni.
Ko je sad Douglas Merritte?
Jedan on najpoznatijih psiholoških eksperimenata ukazuje upravo na to da se strahovi mogu naučiti, tačnije usloviti. Watson i Raynorova (1920) su sproveli široko poznatu studiju sa malim Albertom u kojoj su metodom klasičnog uslovljavanja proizveli iracionalni strah kod devetomesečne bebe.
Iako se ispitanik u ovoj studiji naziva malim Albertom, njegovo pravo ime je bilo Douglas Merritte. On nije bio siroče, kako se dugo verovalo, već je njegova majka radila kao medicinska sestra u ustanovi u kojoj je sproveden eksperiment. Iz finansijskih razloga je prijavila svog sina za učestvovanje u studiji jer se za to dobijala nadoknada, a vrtić bi morala da plati (Beck, Levinson, & Irons 2009).
Procedura eksperimenta je izgledala tako što bi se prvo dečaku predstavili razni objekti (životinje, igračke) prema kojima nije pokazivao strah, a nakon određenog vremena bi sa predstavljanjem belog miša u proceduri proizvodila jaka buka. Na taj način je dete razvilo strah prema samoj pojavi miša koji je kasnije generalizovalo na mnoge druge objekte.
Neke stvari se ne mogu naučiti!
Strah se možda može naučiti, ali nisu sve funkcije takve… Razvojne i nerazvojne promene se razlikuju po svojoj trajnosti i reverzibilnosti, iako i jedne i druge podrazumevaju menjanje sposobnosti, znanja i mišljenja. Međutim, na razvojne promene se ne može uticati. Jedan od načina da to dokažemo je sprovođenje blizanačkih studija na uzorku dece. Oni su dobar izbor ispitanika jer je detinjstvo period najintenzivnijeg razvoja čoveka.
U jednoj studiji slučaja (Gesell i Thompson, 1929) u kojoj su se ispitivali efekti treninga na razvoj, ispitanice su bile dve devojčice, monozigotne bliznakinje. Uvođenjem eksperimentalne manipulacije, to jest treninga penjanja uz stepenice kod jedne od njih, druga je predstavljala kontrolnu grupu. Istraživači nisu uvideli razlike u ponašanju devojčica: kod obe se sposobnost penjanja uz stepenice pojavila oko 18 meseca. Znači, razvoj se ne može naučiti, organizam treba da postigne određen nivo zrelosti da bi došlo do neke razvojne promene. Kada nešto ne ide, jednostavno ne ide…
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Infantilnost – stanje kada ponašanje ličnosti ne odgovara uzrastu
Infantilnost – nezrelost čoveka, zastoj u razvoju ličnosti koja se ispoljava kroz ponašanje ko ne odgovara očekivanom za određeni uzrast. Infantilni ljudi nisu samostalni u odlukama i postupcima, kod njih...
Gabor Mate, Gordon Nojfeld: Roditeljstvo je pre svega odnos, a ne veština koju treba steći
Da roditeljstvo uspe, potrebna su tri sastojka: zavisno biće kojem je potrebna briga, odrasla osoba voljna da prihvati tu odgovornost i dobra funkcionalna privrženost deteta za odraslu osobu. Najkritičniji od...
Harvardsko istraživanje otkriva šta roditelji mentalno jake i otporne dece rade drugačije
Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje...
Dečiji psiholog savetuje kako da pomognete anksioznom detetu
Dr Robert D. Fridberg je klinički psiholog i profesor univerziteta Palo Alto, kao i direktor Pedijatrijskog centra za bihejvijoralnu zdravstvenu pomoć. Ovo su njegovi saveti roditeljima čija deca pate od...
Nema komentara.