Piše: Jasmina Jovanović
Znam mlade bračne parove koji su dizali kredite i ni o čemu drugom nisu mislili sem o kupovini automobila. Znam i golupčiće kojima medeni mesec nije padao na pamet, jer su smatrali da njihovo čedo koje je bilo na putu da se rodi treba da dočeka dostojanstven četvorotočkaš. To što se rezervoar štedljivo čuvao samo za te ne-daj-Bože situacije, i što je celokupno održavanje sa sve registracijom, zimskim i letnjim gumama, akumulatorima i svim pratećim luksuzarijama koje auto iziskuje, premašivalo i budžet i očekivanja, to je peta priča. To jest, onaj deo priče koji se prećutkuje. Da, shvatam da opreznost nikada nije na odmet. I da, bilo bi lepo da je auto nešto što se podrazumeva, nešto što bi naš standard podneo bez samrtnog ropca. Isto tako (ne mogu da to ne dodam) bilo bi sjajno kad automobili ne bi bili toliki zagađivači, i kada zarad nafte i prevlasti nad zemljama koje poseduju nalazišta nafte, ne bi poginulo toliko nevinih ljudi… Da, sve bi to bilo sjajno. Ali vratimo se u stvarnost! Automobil je u zemlji u kojoj živimo luksuz! Oni kojima nije, ne moraju da nastave da čitaju ovaj tekst.
Naravno da ne mislim da je preduslov za imanje dece, posedovanje auta! Uostalom, koliko nas bi bilo rođeno da su naši roditelji čekali da kupe auto? Da, slažem se da je bolje, lagodnije i komfornije da ga svi sa malom decom imaju, ali i to sam već rekla, nije moranje. Verujte mi…
Dobro, kad su sasvim mali, prihvatljivo je da ih roditelji svuda vozikaju. Ali kada moji poznanici krenu sa izgovorima da „ne mogu ovo ili ono da urade sa svojom decom, zato što je muž ili žena odvezao auto“, odmah mi bude jasno sa kime imam posla. I onda tako sede i čekaju da se stvore savršeni uslovi da njihovo zlato izađe iz četiri zida, i vidi još nešto sem roditelja i televizije.
Svakako da ćete uvek kada negde krenete sa detetom naići na „dušebrižnike“ koji će se iščuđavati, „zar niko nije mogao da vas odveze?“ i slične stvari. Ako vas sretnu leti, pitaće vas „kako ćete po vrućini kad pripekne zvezda?’. Ako to bude zima, zapanjiće se „gde ćete to jadno dete u autobus po ovoj ’ladnoći“. U proleće će „cvikati“ umesto vas od krpelja (ako niste čuli ima ih i u gradskim autobusima) a u jesen će vas sažaljevati što ćete „sasvim sigurno pokisnuti“! Ali svi ovi „saveti“ ne treba da vas pokolebaju, i ni slučajno da vas dotaknu! Verujte mi, deca vole da se voze autobusom. Posebno ona koja su za to bila uskraćena. Pogledajte samo koliko korisnih stvari o životu tamo mogu da nauče:
1. Bus je savršeno mesto da utvrdite gradivo o nepričanju sa strancima. Ne snebivajte se i recite znatiželjnim „inspektorima“ da ceo život učite dete da ne priča sa nepoznatima. Što bi baš ta osoba bila izuzetak?
2. Isto tako je savršeno mesto učenje i vežbanje one četiri čarobne reči „hvala-molim-izvini-izvoli“.
3. Super je mesto i za fizički razvoj balansiranja, refleksa i opreznosti. (Drži se uvek sa obe ruke za šipku, zakočiće iznenada!)
4. Zanimljivo je. Čovek je socijalno biće. Deci je zanimljivo da gledaju ljude, predele, zgrade…
5. Ne sekirajte se ako neko opsuje ili nastupi neka svađa. Dete će samo uvideti koliko je to ružno i nepotrebno.
6. Nemojte cvikati od kašlja i kijavica. Nema tog virusa sa kojim se već nisu sreli u vrtićima, školama i čekaonicama domova zdravlja.
7. Baš ti prizori ljudskih izlučevina na pogrešnom mestu, biće odličan podstrek za detaljno pranje ruku po ulasku u kuću. Kad budu videli kako svi kašlju i kijaju u šaku, skrenite im pažnju da će se i oni uhvatiti kasnije za tu šipku, i da se ne zna ko je kašljao ili brisao rukom nos pa se uhvatio baš za ovu sada za koju se drže. Svesna sam da će ovo biti nekima motiv više protiv autobusa, ali gledajte život sa vedrije strane. Nije vaše dete Sent-Egziperijeva ruža!
8. Na žalost, možete mu ukazati i na svu onu decu koje prose po ulicama i autobusima, da shvate koliko su srećna i bezbedna, i da razvijaju empatiju za druge i zahvalnost prema vama.
9. Naučiće da se zabavi ako mu je dosadno. Igrajte se igre na slovo na slovo, kaladonta ili nečeg sličnog. Takvi trenuci su kao stvoreni da mu pokažete da sami kreirate svoju sadašnjost, i da čovek uvek može da bude sebi koristan ili zabavljen.
10. Pokažite im bandere rasporenih utroba iz kojih štrče kablovi, i recite im da ih izbegavaju. (Da, malo sam paranoična, priznajem, ali baš cvikam od struje)
11. Objasnite im da kasnije, kada porastu, nikada ne drže telefon na samim vratima, jer ako im ispadne, skliznuće kroz one rupe ispod vrata koje ne dihtuju, i ostati na putu kojim prolaze vozila. Skrckan verovatno (moje dete se smejalo ovoj lekciji iz gsp-a, ali čemu sam se ja sve pre smejala, pa me snašlo…).
12. Kada smo kod telefona, shvatiće već kako izgleda nepristojan razgovor mobilnim, i znaće koliko je ružno vikati pred publikom.
13. Vrlo važna je lekcija da ne obraćaju pažnju kada neko galami, razgovara sam sa sobom, ili se ponaša čudno. Objasnite im kasnije da ima ljudi koji su bolesni i koji nisu sasvim odgovorni za svoje postupke. Takođe, da neki od tih ljudi mogu, ako im neko posveti pažnju, mogu da se okuraže, pa da im priđu i navrznu im se. Neki mogu biti agresivni, a neki samo dosadni ili neprijatni. Umeće ignorisanja je važna životna lekcija za po prirodi znatiželjnu decu.
14. Deca nemaju šta da traže na zadnjim vratima. Što su bliža prvim vratima kada su sama bez roditelja u busu, lakše mogu da zatraže pomoć od vozača ako im bude potrebna.
15. Objasnite im kako se prelazi ulica, značaj pešačkog prelaza i kako on funcioniše sa semaforom a kako bez semafora. Biće im zanimljivo ovako iz vizure posmatrača, iako ste im to sigurno već objasnili iz vizure učesnika, onda kada ste prelazili ulicu.
16. Ako u punom autobusu vide prazno mesto, neka se ne zaleću u nadi da je bez razloga prazno. Neka pogledaju, obično su takva mesta mokra ili prljava, pa su zato prazna u krcatom autobusu.
17. Biće tu još sijaset situacija koje mogu biti bilo zanimljiva anegdota, bilo važna lekcija o tome šta sve može da se očekuje u gradskom autobusu.
Jer zamislite dečiji šok i iznenađenje kada iz svog staklenog zvona upadnu pravo u neki bus, bez pripreme. A sigurno će se namestiti neka takva prilika… Naučite ih svemu što možete i ne potcenjujte ni jednu situaciju i ni jednu lekciju…
Zivela sam jedno vreme 2014 u Beogradu sa dvoje dece i stalno isla gradskim prevozom i primetila koliko ustvari u zemlji Srbiji gde je neimastina boljka velika, mnogo ljudi ustvari ne ide prevozom nego iskljucivo kolima ili nikako pa makar i na ustrb detetov, jer Boze em je prevoz los, em je prljav, em ima cudnih ljudi, em i em i em. Meni je to bilo jako tuzno da deca vise ne hodaju, ne znaju kako da se ponasaju u prevozu, a moram da dodam da cak nisam morala da placam ni kartu jer sam sa dvoje dece ispod 3 godine.
Nasa tuzna stvarnost. Negde smo nesto promasili.
Vozim se javnim prevozom od svoje 7. godine i mrzim ga. To mi je fizicki kao detetu bilo veoma veoma zahtevno, a i danas kada dolazim s posla javnim prevozom treba mi celo popodne da se oporavim. Ako ne mora, radije bih postedela svoju decu javnog prevoza.
Sjajan clanak, ipak ne slazem se sa prvom stavkom. Autobusi su mesta gde zajedno sa decom mozete i posmatrati i razgovarati sa ljudima, zatim zajedno procenjivati ko je dobronameran, a koga se treba kloniti (stavka 14). Ako se nadjete u nevolji, najveca sansa je da ce vam upravo pomoci ti nepoznati ljudi i mislim da je jedna od najvaznijih lekcija u zivotu nauciti kome da verujete a kome ne, a ne sve nepoznate odbacivati a priori.
Ja sam se u BG-u vozila i prevozom, bajsom, peške, od svojih kasnih 20-ih i kolima. Isto sam mislila, decu u prevoz nikada, pa sam shvatila da je mom sinu sa 3 god. to bila avantura, vožnja autobusom, tramvajem, trole su bile hit! A tek Beovoz… Ali i dalje smo ostajali pri kolima. Onda su došle 2 smene i ukidanje boravka u 4.osnovne i prevoz je postao neminovan. Učili smo ga polako, nedelju po nedelju se osamostaljivali. Sada je ok…ali…U BG-u je to i dalje muka. Mnogo puta čeka predugo, kasni, guraju ga…šta mislite kako je kad ste mali, 145cm, gde vam je nos? Nosi ranac od 10kg plus fizičko, likovno… Imao je modricu na kolenu od kočenja u troli u kojoj je sedeo! Druga je priča u normalnim državama sa normalnim prevozom. Kod nas ko ne mora, neka se ne folira.
Smucilo mi se posle ovoga:
1. Bus je savršeno mesto da utvrdite gradivo o nepričanju sa strancima.
Ovim savetom ne sam da unistavate zajednicu u kojoj zivite, nego jos i direktno stetite detetu i dovodite ga u opasnost. Ako jednog dana negde krene samo i pozli mu, stranci su ti koji ce mu pomoci, ako ume da ih pita. Ako se negde izgubi, koga ce da pita za put> Ako ga neko napada/uznemirava, mora da zna da trazi pomoc od drugih „stranaca“. Treba decu uciti da prepoznaje opasne i prijateljske „strance“. Kod nas je pravilo dok su deca mala: Sa svakim sme da se prica, ni sa kim ne sme da se ode (bez dogovora sa onim ko ih trenutno cuva). Kada budu stariji, daj Boze jednog dana ce medju tim „strancima“ da sticu prijatelje i traze ljubavi.
Razmislite malo o ovome i ako imate vremena posetite stranicu Free range kids. Tamo je ovo mnogo lepse i detaljnije objasnjeno. Takodje je razbijen mit o „opasnim strancima“, popularno „stranger-danger“.
Pozdrav