20 pouka o vaspitanju dečijeg psihijatra Svetomira Bojanina

“Nema naučnog vaspitanja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Vaspitanje je naš normalan, emocionalni i spontani odnos sa našom decom. Vaspitni proces je u stvari naš život. “

Youtube/Agapeshow

Prof. dr. Svetomir Bojanin je čuveni dečji psihijatar i jedan od utemeljivača neuropsihologije razvojnog perioda. Autor je knjiga “Gordijev čvor mladosti”, “Pod drvetom saznanja dobra i zla”, “Škola kao bolest” i “Tajna škole”. Od osnivanja je saradnik Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra u Beogradu.

“Nema naučnog vaspitanja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Vaspitanje je naš normalan, emocionalni i spontani odnos sa našom decom. Vaspitni proces je u stvari naš život. ”

“Dete mora da nas upija kroz život. Niko još nije vaspitavao svoju decu uputstvima. Nijedan roditelj nije rekao svojoj deci da kradu, da se biju po utakmicama, a deca to sve rade. Prema tome, reč je o jednom drugom kvaru u vaspitnom procesu. Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da bude učtivo i da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno! Problem je u tome što se deca vaspitavaju gledanjem.”

“Neki kažu „Imamo sad i kuću, i deca svoju sobu i televizor, i neće da uče!?“ Pa neće da uče zato što ni tata ni mama ništa ne uče. Ne čitaju ni novine!”

“Problem je, da li mi našem detetu dovoljno imponujemo kao ljudi, da bi oni nas imitirali? Ili smo mi za njih neki tata i mama, a ono imitira neke druge, koji su bili upadljiviji, bliži, primetljiviji?”

“Kako se ponašamo, kako izgledamo, tome vaspitavamo. Da li mi peremo zube, ili samo zahtevamo da dete pere zube? Da li mi peremo ruke pre i posle jela, ili to samo zahtevamo od deteta? Ako mi to ne radimo a tražimo od deteta, onda smo u konfliktu, i niti ono veruje nama, niti mi njemu verujemo.”

“Moramo znati šta dete može, šta možemo da mu dozvolimo. Sa strepnjom, ali ipak moramo.
Kad da prestanemo da brinemo? Ne možemo da prestanemo. Ali moramo prestati da smetamo detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ, manje ga štitiš!”

“Mi moramo decu terati da uče. Ali moramo znati i da će deca biti uspešna samo ako to i zavole. Moramo pokušati da deci osladimo učenje, da ona hoće da uče! Nije isto da li mi dete samo “maltretiramo” da uči, ili mi s njim zajedno učimo. Nikada ne treba reći detetu: “idi uči, idi radi!” Ako smo uspeli da ga motivišemo, samo će hteti da radi. Ako nismo uspeli, moramo ga terati. Kaže se „nemoj da zatireš stari bunar dok zidaš novi”. Dok ne budemo našli neke prave modele, ne smemo da zapustimo ono što smo bar dosada imali.”

“Postavivši dete za svrhu sopstvenog života, i onda od te “svrhe” tražiti, i to povratnim spregom, unapred planiranu dobrobit kao uzvraćanje, podseća na sve krugove sujeverja čiji je obrazac ono bacanje novčićau fontanu uz očekivanje da im se ta “žrtva” uzvrati nekom željenom srećom još večeras.”

“Ugrožavaju detinjstvo i oni roditelji koji su polegli po deci odbacivanjem vlastitih života, daveći ih svojom “roditeljskom požrtvovanošću” i zaštitom, zanemarujući čak i svoje radne obaveze, napredovanje u struci koju rade i čak napuštanjem radnog mesta “kako bi se posvetili deci”.”

“Postoje u ljudskoj prirodi ljubavi koje ne traže uzvraćanje. Jedna od tih ljubavi je i ona prema deci. Čovekova čežnja za detetom ostaje obeležjem ljudskog bića i onda kada se ono sasvim osamostali, i biološki i socijalno, i ode od nas u neki beli svet, kada mu uopšte više nismo potrebni, čežnja za koju ne tražimo da nam se uzvrati i ako to, tihano u sebi, očekujemo.”

“Nisu problem fabrike igračaka nego naše strasti i neodmerenosti, zbog duhovne lenjosti da se potrudimo, da se razumemo bar sa onima koje volimo, a koju, kao roditelji, demonstriramo našoj deci svaki dan od jutra do večeri. Od ponašanja nas roditelja i odraslijih osoba u okruženju zavisi da li će naše dete od gumenih pušaka i tenkova graditi ograde između kojih će da „hrani” ili „leči” jelene, zečeve ili šimpanze, kako je i to, istini za volju, moglo da vidi na TV programima, ili će sa tim stvarima jurišati da ubija susede.”

“Svako dete mopa da ce svije oko nekog identifikacionog uzora koji ga impresionira, na prvom mestu, svojim kvalitetnim razumevanjem njegove ličnosti i koji je podesan da oko njega bršljani ono što bi želeo da bude i da poseduje kao lik pred drugima, u nekim vremenima o kojima sanjari.”

“Ako mu mi ne ponudimo naše vrbice i naše zastavice, za kojima žudi cvojim celim bićem, uočiće ih kod nekih drugih ljudi iz okruženja ili na marketinškim tezgama onih koji ih svode u službu kupovine u prodaje roba i trendova, svodeći svoj životni smisao na tu prazninu postojanja, čija uzaludnost nikako nije lišena ubijanja i krvi.”

“Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”.”

“Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet.”

“Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.”

“Mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili.”

“Kakva su zapravo deca niko ne zna niti se iko ikada, kroz celu istoriju državnog školstva, to pitao. Zna se samo šta se od dece traži. U globalu, deca su u stanju da odgovore zahtevima škole i to je bilo dovoljno za sve pedagoge sveta.”

“Radoznalost dece ne može se podstaći strahom i stalnim dokazivanjem kako ona ipak još ništa ne znaju i kako su još mala da se s nama mere.”

“Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.”

Priredila: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije

Podeli tekst: