– Ova deca često nemaju osećaj za vreme. Dakle kada nastavnik kaže: „Imate deset minuta za ovo vežbanje“, dete neće znati šta sa tom informacijom da radi. Potrebno je reći: „ Sad počni da radiš“ ili „požuri “, ako je ostalo još malo vremena. U suprotnom dete će nastaviti da se igra, crta… kao da nije čulo istrukciju nastavnika. Deca ne razumeju da nešto treba da počnu sada da bi za pet minuta bilo gotovo. Može se koristiti peščanik u te svrhe.
– Nije poželjno koristiti ironiju u govoru. Deca shvataju eksplicitnu i direktnu poruku. Često je potrebno da verbalizujete ono što vi mislite da je očigledno. Npr: „Kada udaraš druga to ga boli“; „Kada se tako ponašaš to me ljuti“ (učiti dete vezi između uzroka i posledice).
– Postoji problem u kolektivnim igrama i sportovima (dobro je da dete prvo gleda i da mu se objasne pravila pre nego što uđe u igru). Na primer, prvo da gleda kako drugi igraju fudbal, pa tek onda da uđe u tim.
Kako su škole u Teksasu izlečile poremećaj nedostatka pažnje kod đaka
– Ovoj deci ne treba uskraćivati fizičku rekreaciju.
– Bitno je imati na umu da i samoj deci smeta što ne mogu da isprate čas. Dakle, ne rade ona ništa vama, njima samima je teško pa ne umeju sa tim porteškoćama da se nose.
– Potrebno je uvesti pauzu između aktivnosti jer deca ne mogu tako brzo da promene fokus pažnje sa jednog zadatka na drugi. Dakle, nakon nekog zadatka ili jedinice dobro je da se dete prošeta ili uradi dve tri vežbice, pa da nastavi sa radom.
Neverovatna priča o jednom potpunom izlečenju deficita pažnje
– Davati što kraće instrukcije, ponekad su dovoljne samo jedna do dve reči i uvek proveriti da li je dete razumelo šta treba da radi. Reći detetu da ponovi instrukciju, umesto da mu je nastavnik ili roditelj ponavlja.
– Instrukcije nje preporučljivo formulisati u obliku pitanja npr: „Da li bi hteo sada da uradiš jednu vežbicu?“
– Koristiti različite načine rada u usvajanju gradiva – npr. praviti šeme, crtati mape uma…
– Ukloniti nepotrebne ometače pažnje (spoljašnju buku, nije preporučljivo sedenje pored prozora, ili kačenje šarenih postera u sobi ili učionici).
– Pitati dete šta može da mu pomogne da se bolje skoncentriše (da šara ili gnječi plastelin dok sluša predavanje, da sedi na stolici koja nema naslon pa su mišići leđa napeti…). Bitno je naglasiti da se ovde ne radi o usmeravanju pažnje na crtanje crteža ili izrade figura od plastelina, već isključivo na pokušaj kanalisanja motoričkog nemira.
Psiholog Nebojša Jovanović: Hiperaktivnost nije poremećaj, već različitost temperamenta
– Kazne nemaju dugoročan efekat i često utiču na to da dete stvori lošu sliku o sebi.
– Potrebno je skrenuti pažnju deteta na period kad je miran (pa makar i pet minuta) i pohvaliti ga, time mu se šalje poruka da ono može da prevaziđe svoj problem, što dodatno motiviše dete da nastavi da ponaša na poželjan način.
– Neophhodno je da se nastavnik ili roditelj obraća direktno detetu a ne grupi, kako bi dete usmerilo pažnju na instrukcije.
