Pišeu: Slađana Šimrak i Jelena Branković za Elementarijum
Pogrešne interpretacije i pseudonaučna istraživanja dovela su do širenja epidemije sumnje o vakcinama kao vidu zdravstvene zaštite.
U Srbiji je trenutno u toku kliničko testiranje kubanske vakcine CimaVax EGF, koja se koristi u terapiji adenokarcinoma pluća za usporavanje razvoja kancera i poboljšanje kvaliteta života pacijenata. Uprkos ohrabrujućim vestima o novim istraživanjima vezanim za vakcine koje svakodnevno stižu iz raznih medicinskih centara, nekoliko izolovanih događaja u prošlosti i dalje budi sumnju i dovodi u pitanje vakcinaciju kao zdravstveni metod.
Ideja imunizacije kao preventivne mere za zaštitu zdravlja je da nauči organizam da se bori protiv bolesti koje ga napadaju. Stoga ne čudi kada je neki naučnici zovu jednim od najvećih uspeha savremene medicine. Razvoj imunologije, nauke koja se bavi pitanjima imunizacije, započeo je otkrićem vakcine protiv velikih boginja (variole) za koje je zaslužan engleski seoski lekar Edvard Džener.
Kratka statistika kaže da je krajem 19. veka od ove bolesti godišnje umiralo oko 400 hiljada ljudi u Evropi. Do 1977. kada je konačno iskorenjena, ukupan broj bio je između 300 i 500 miliona u svetu. Kada je u pitanju Srbija, takođe je prelaz između dva veka bio najteži, pa je tako, od variole samo 1909. godine umrlo čak 5.700 ljudi.
Princip na kome se zasniva funkcionisanje imunizacije je jednostavan. Da bi organizam pobedio bolest, mora znati protiv koga se bori. Naš urođeni sistem odbrane, imunitet, nije sposoban da pobedi sve moguće bakterije i viruse koji ga napadaju. Kada dođe do suočavanja sa tim drugim vrstama, potrebno je okrenuti se drugoj opciji, adaptivnom imunom sistemu. On stvara antitela, molekule protiv kojih će telo naučiti da se brani.
Pri samoj vakcinaciji, u telo se unosi određena količina oslabljenih ili mrtvih bakterija ili virusa, dovoljno jakih tek da se stvore antitela i da pri sledećem kontaktu organizam ume da ih prepozna i pobedi. Ali koje su danas posledice pogrešnih interpretacija i pseudonaučnih istraživanja koja su dovela do širenja epidemije sumnje?
Zabluda 1: Vakcine izazivaju autizam
Iako su mnogi važni naučni rezultati tog doba potpuno zaboravljeni, posledice jednog netačnog istraživanja iz oblasti imunologije objavljenog 1998. godine i dalje su gotovo opipljive. Britanski lekar Endru Vejkfild je u časopisu The Lancet objavio članak kojim pokazuje povezanost autističnih oboljenja i MMR vakcine protiv malih boginja, zaušaka i rubeola, koju dobijaju deca nakon navršene prve godine života.
To je živa vakcina napravljena od oslabljenih ćelija virusa. Ova vest izazvala je velike reakcije javnosti. Ubrzo su sprovedene brojne provere Vejkfildovih navoda i ustanovljene su grube etičke greške pri istraživanju. Studija nije imala dobar uzorak, statistika nije bila validna, a štetne posledice koje su usledile nakon objavljivanja bile su nepopravljive.
Čak i danas četvrtina američkih roditelja veruje u istinitost ove tvrdnje, iako je nakon praćenja 15 miliona vakcinisane dece krajnji zaključak da ne postoji nikakva zavisnost između sadržine ove vakcine i bolesti autizma. Uz to, iz studija se zaključuje da je porast autistične dece zaista u porastu od 2008. godine, međutim, vakcine su u upotrebi još od davne 1961, pa je nemoguće dovesti ih u vezu.
Takođe su bolesti poput difterije i dečije paralize bile realnost koja je izazivala trajne invaliditete ili dovodila do smrti obolelih. Smrtnost pacijenata kod kojih je u 18. veku dijagnostikovana difterija bila je 50 odsto. Uz poboljšanje nege i lečenja, do 20. veka procenat se smanjio na 10 odsto, sve dok uvođenjem imunizacije nije gotovo nestala. U Srbiji, poslednji slučaj dečije paralize zabeležen je 1962. godine, a vakcinacija je započeta samo godinu dana ranije.
