Piše: Amanda Elder
Kad su moji sinovi imali četiri i jednu godinu, stariji je od mlađeg bez otpora mogao da uzme igračku. Međutim, znala sam da će doći trenutak kada će i mlađi postati jednako posesivan i svojevoljan kao i stariji. Nije ni čudo što sam pre par meseci počela da provodim mnogo vremena rešavajući njihove sukobe oko igračaka.
Pošto nisam želela da sledećih 18 godina provedem vičući, vratila sam se čitanju Magde Greber – ona je bila stručnjak za rano učenje, čiji se rad fokusirao na poštovanje deteta i povezivanje sa njim. Smatrala je da čak i najmlađoj deci treba verovati da će sama uspeti da reše svoje probleme i da treba da obuzdavamo svoj nagon da se mešamo u njihovo učenje i igru.
Što se deljenja tiče, Gerber je smatrala da decu ne treba prisiljavati da dele stvari, niti se mnogo uzbuđavati oko toga ko je prvi šta uzeo. Sva deca prolaze kroz posesivne faze, i roditelji treba da prihvate da su te faze privremene i normalne, umesto da u njima vide znake sebičnosti. Govorila je da odrasli treba da shvate da dečija igra nije uvek ono što mi zamišljamo i da deca sama mogu da reše mnoge probleme, bez našeg stalnog mešanja. Najzad, kroz takve peripetije oni zapravo uče.
Imajući ovo na umu, odlučila sam da prestanem svaki čas da skačem i govorim, „Ne, ne, moraš da deliš!“ Primetila sam da prisiljavam svoj starijeg sina da daje stvari samo zato što mi je kenjkanje njegovog mlađeg brata išlo na živce. Mislila sam da to, što se žali, znači da se dešava neka nepravda, a zapavo je ponekad samo želeo ono što njegov brat ima. Odustala sam od stalnog mešanja i usmeravanja i povukla se, postavši posmatrač koji svojoj deci pruža priliku da sami reše svoje probleme.
Evo koje koristi ovog pristupa sam uočila:
Uče se pregovaranju
Pre par nedelja, muž je radio do kasno a ja sam večerala u dnevnoj sobi. Moj mlađi sin Ašer držao je daljinski upravljač od svetla i ventilatora na plafonu. Bio je očaran njime i ponosan što ume da ga uključuje i isključuje, gledao je gore i kikotao se. Prišao je Dževin, moj četvorogodišnjak i rekao: „Hej! Hoću i ja da probam!“ Bila sam između njih ali ništa nisam rekla, samo sam nastavila da jedem. Jasno sam im stavila do znanja da je novo pravilo kuće da niko ne mora drugome da da ono čime se igra. Dževin je otišao do kuhinjske fioke i vratio se sa kašikom. „Vidi, daću ti ovu kašiku za daljinski,“ rekao je. Ašer je odbio. Dževin je počeo da plače, ali je otišao. Nisam reagovala. Posle par minuta, Ašer je sam ponudio daljiski Dževinu, ne zato što je morao, već zato što se izigrao i bio je spreman da deli. Svi su bili srećni i problem je bio rešen bez mog mešanja.
Ponekad se u opšte i ne svađaju, već igraju
Pre par dana šminkala sam se u kupatilu a moja deca su se, kako mi se činilo, svađala oko ogrlice. Navikla sam na rasprave, tako da sam nastavila sa svojim poslom i pustila njih da nastave sa svojim. Ašer je skvičeći ušao u kupatilo i kleknuo pored wc šolje sa ogrlicom stisnutom između mogu kako brat ne bi mogao da mu je otme. Dževin je utrčao, a onda su obojica istrčala smejući se. Da sam odmah skočila kad sam pomislila da se svađaju, uludo bih traćila energiju i pokvarila im igru.
