Stavljamo ih pod stakleno zvono i činimo sve što možemo da otklonimo opasnosti umesto da decu opremimo veštinom kritičkom mišljenja kako bi sama mogla da se nose sa opasnostima i ublaže ih.
Piše: Daun Mihen
Sećam se kako smo sestra i ja svaki dan išle pešice u osnovnu školu. Ako je bilo vruće, nosile smo šorceve. Ako je padala kiša, ponele bi kišobrane. Zimi, probijale smo se kroz sneg u čizmama i skijaškim pantalonama. Pešačile bi više od kilometar i po dnevno, bez nadzora, po svim vremenskim uslovima, pet puta nedeljno. I zamislite, niko oko toga nije mnogo brinuo. SVI su pešačili!
Kad bi stigle kući, smazale bismo „zdravu“ užinu u vidu keksa i cedevite, i istrčale napolje da se ljuljamo ili prošetamo do parka, ili vozimo bicikle, ili tumaramo po šumama preko puta, ili trčimo po komšiluku sa svom ostalom decom koja su radila isto što i mi – I SVE TO BEZ MOBILNIH TELEFONA.
Naravno, kada bi se danas čovek usudio da pusti decu da bez nadzora jurcaju naokolo, neko bi odmah pozvao Službu za zaštitu dece, jer se to iz nekih razloga smatra nesmotrenim. Uprkos činjenici da su stope kriminala niže nego ikada ranije, roditelji se osećaju obaveznim da štite svoju decu 24 časa, 7 dana u nedelji, organizujući im svaki trenutak po svaku cenu – do mere da se plaše da njihovo dete čak i diše ako ga oni ne posmatraju dok to radi.
Kako se desilo da je učenje dece samostalnosti i nezavisnosti postalo loša stvar? I otkada je postalo dobro pratiti dete naokolo i štititi ga od svake moguće (stvarne ili zamišljene) opasnosti? Naša deca zbog svega toga neće izrasti u sposobne odrasle ljude koji umeju da se nose sa razočarenjem, bolom i neuspehom. Stavljamo ih pod stakleno zvono i činimo sve što možemo da otklonimo opasnosti umesto da decu opremimo veštinom kritičkom mišljenja kako bi sama mogla da se nose sa opasnostima i ublaže ih.
Ponosno priznajem da sam, prema današnjim standardima, “loš roditelj”. Ali, ne osećam se krivom zbog toga. Evo i zašto:
Nisam uvek 100% sigurna gde su mi deca
Kad moja deca kažu da idu napolje da se igraju, ne pravim pitanje. Idite! Igrajte se! Napolje! Zabavljajte se! Vratite se na večeru. Moja deca umeju da se drže zajedno. Znaju da ne treba da uzmu bombonu od stranca u kombiju. Zbog toga što su mnogo napolju, nijedan doktor mojoj deci ne mora da prepisuje “boravak napolju” kao terapiju protiv gojaznosti. Već su dovoljno na vazduhu, vežbajući.
Puštam ih da sebe snimaju dok prave gluposti
Svejedno će to raditi – pa zašto mi onda ne bi pružili i foto-dokaze kako bi ih kasnije kaznila Možda će i osvojiti nagradu emisije “Najsmešniji američki kućni video” za snimak neke od manje uspelih vratolomija. Šalu na stranu, volim što koriste svoju maštu i kreativnost da bi pravili video snimke svojih vragolija koje izvode napolju. Možda će postati novi Spilberg ili Skorceze. A možda će samo biti još neki od likova iz emisije “Džekes”. Ne znam, ali dajem im mogućnost da se glupiraju i saznaju sami.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Otac koji nije mogao dati svojoj deci ono što nije dobio od svojih roditelja
Sedeli smo u dnevnoj sobi, imala sam sedam ili osam godina i domaći zadatak je bio da napišemo sastav na temu „Baka i deka – heroji mog detinjstva“. Kako sam...
7 vrsta odnosa majke i ćerke: A od toga kakvu vezu negujete zavisi u kakvu osobu će dete izrasti
Odnos majke i ćerke je veoma važan u životu svake žene. Majku niko ne može da zameni jer samo ona može da nam da bezuslovnu ljubav. Iako su neke karakteristike...
Da li sam dobra mama?
Piše: Ana Đorđević Pitanje koje se rađa najkasnije onoga dana kada iz uglavnom bezbrižnog praćakanja po plodovoj vodi, na (surov) svet stigne vaša mrvica, dušica, bebić, zlatić i sl. Pitanje...
Iskustvo jedne mame: Mislila sam da je izbacivanje sa časa davno iskorenjeno
Svi smo mi vlasnici bar jednog iritantnog tinejdžera s kojim ponekad teško izlazimo na kraj. A oni, brutalni kao nikad do sad sa svojih trinaest godina. To im je uglavnom...
Kad čitam ovakve tekstove, sve više se pitam zašto smo mi,sadašnji roditelji i nekadašnja slobodna i nenadzirana deca toliko nesigurni i puni straha za svoju decu ? Zašto imamo potrebu da ih toliko zaštićujemo, a odrastali smo u mnogo drugačijim uslovima ? Volela bih neki psiholog ako bi mogao da objasni.
Zato sto taman kada se opustim kao roditelj i pomislim kako je super sto, kada smo deca i ja u parku,pustam svoju petogodisnjakinju da jurca okolo sa drugarima i resava i gradi socijalne vestine na drugom kraju parka bez da joj visim nad glavom, kada pocnem da je puštam na zimovanju samu ispred hotela da se sa drugom decom igra u snegu, kada je pustim do prodavnice koja je na 20 metara od nase kuce da kupi cokoladicu ili je ostavim samu u igraonici na rodjendanu, stigne vest o nekom psihopati koji sa rodjendana odvodi trogodisnje dete i siluje je i ubije poput same Satane, a dete ga znalo, prvi komsija. Nisam paranoicna majka, i sama sam rasla bas kako je opisano u tekstu ali ne znam da li je u vreme mog detinjstva bilo manje psihopata koji slobodno setaju. I onda kada nas podstanar koji zivi u drugoj kuci u nasem dvoristu da mojoj cerkici cokoladicu, onako, zato sto je dete, ja pretrnem. A covek je ovako ok, ima i sam cerku od 11 godina koja dolazi cesto kod njega, sve je normalno. U “tim” situacijama je sve normalno a onda se ispostavi suprotno, pa covek ne zna sta da misli. Sve sto mogu da uradim je da je ucim i da pricam sa njom i da je sve vise osvescujem i naucim da se stiti.Ne mogu je staviti pod stakleno zvono. I da se molim Bogorodici da je cuva. Da cuva svu decu.