“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Ali ako već nismo dovoljno hrabri da menjamo stvari, možda bismo mogli da prestanemo da zaustavljamo one koji jesu. Jer nijedan sistem vrednosti nije promenjen ćutanjem. A pogotovo ne lažnim mirom.
Kada mladima ponudimo ovakvu sliku ljubavi, bez objašnjenja, bez kritičkog razgovora — lako mogu poverovati da prava ljubav mora da bude strastvena, zabranjena, rizična, tragična.
Dešava se da tek kada dete počne da priča neke strahote ili o svom zdravlju, roditelji sav posao ostave i sa punom pažnjom slušaju, a sve do tada ne primećuju dete.
Roditelji, neretko i po sopstvenim priznanju, pribegnu obliku pomoći koji smatraju podrškom, a koji se ogleda u pisanju sastava i pesama, pravljenju projekata ili izradi crteža.
Tokom dva dana Oplenac je ponovo postao mesto susreta dece i porodica iz cele Srbije i regiona, uz rekordnih 45.000 posetilaca, 120 aktivnosti i oko 1200 volontera.
"U sigurnom odnosu sa nama dete treba postepeno da nauči da može da podnese frustraciju i neprijatnost i da neprijatno osećanje samo po sebi nije znak da nešto mora odmah da se promeni" - piše Nataša Drageljević, vaspitačica i direktorica PU "Mala škola" u Sremskoj Kamenici
Cilj događaja je da roditeljima pruži pouzdane informacije, praktične smernice i prostor za međusobno povezivanje i razmenu iskustava o pitanjima koja su važna upravo njihovoj porodici.
