Autor: Divna Peškir
Svaki put kada počne „Love me tender“, ja se setim Snežane Stavrić, nastavnice solfeđa u muzičkoj školi „Petar Konjović“.
Bila je stroga u onom smislu da je volela da joj se dolazi na časove, da se u notne sveske zapisuje ono što je na tabli, da se radi domaći i da se dobro taktira. Taktiranje je bilo od izuzetne važnosti. Levom rukom prva, druga, treća, četa, a naopako okrenutom olovkom kuckaš vrednosti sa notnih linija.
A moglo je i vokalno. Taaaa ta ta ta ta taaa, m ta, m ta, m ta taaa.
Mi deca Mladenovca smo taktirali kako smo znali i umeli, jer je Snežani to bilo važno.
Škola je često pripremala priredbe, odnosno recitale na kojima smo pokazivali šta smo naučili.
Za mene je to bila prilika da obučem svečanu suknju sa nekoliko redova karnera u crno-belim varijacijama. Bilo je tu tufni, tila, šatro satena i pepita koliko ti duša ište.
Uz tu suknju je išla isto tako svečana košulja, nacicana napred u kao neku raskoš, ne umem da objasnim.
Na kosu je išla šnala sa mašnom poptuno istih motiva kao na suknji, iz koje su virile dve crne pletenice srednje dužine i debljine.
Ta se kombinacija ni pod tačkom razno nije smela nositi bilo kada drugo osim za izuzetnih povoda.
Nadala sam se samo da me ovoga puta neće svrbeti, grebati i žariti debele bele hulahopke koje bi na svu muku u nekom trenutku još i spale i odrale mi butine.
Iz modnih misli trgao me je glas Snežane Stavrić.
Ona je naime predavala nešto što ja nisam slušala.
Izvela me je pred tablu i zadala notu da je izdržavam.
Aaaaaaaa.
Aaaaaaaa.
Aaaaaaaa.
Pitala me je da li sam upamtila.
Rekla sam da jesam i počešala se po nogama.
Drugoj deci je zadala druge note, ali ih nije izvela pred tablu. Oni su bili normalni.
Pitala ih je da li su upamtili.
Rekli su da jesu.
Onda je Snežana zasvirala i zapevala „Love me tender“, a mi smo izdržavali svako svoju notu.
Kada smo shvatili da smo mi ti koji proizvode nepoznati milozvuk, jedan po jedan smo širili oči i zapanjeno se gledali međusobno. Snežana je nas, male Mladenovčane naučila višeglasju. I Elvisu.
Vežbali smo kao ludi danima. Nekada i posle časa, ispred Radničkog univerziteta „Božidar Adžija“, prekoputa crvenog kioska sa viršlama.
Onda smo se jednog jutra svečano obukli, i stali pred tablu, svi kao jedan.
Još se sećam lica naših roditelja rapoređenih po širokim zelenim klupama kad su nas čuli.
Zajedno sa mojim hulahopkama, toga dana pale su i mnoge vilice.
U meni je od tog dana ostala potreba da i danas pogledom tražim u moru polu-prisutnih gostiju na kakvoj svečanosti ono jedno lice koje ume da čuje lepotu kojoj me je podučila Snežana Stavrić.
Kada ga nađem, ja se nasmešim, počešem se po nozi, i sve velim aaaaaaaaaa.
Izvor: Facebook/Divna Peškir
