Ako bi se škola završila kad nije planirano, utvrdili bismo neprijatnu činjenicu: škola je NEBITNA

 Ja se pitam ‒ šta konačno i šta, bre, više radite? Obrazovanje podrazumeva planski i kontinuirani proces koji sprovodi ovlašćena institucija.

Oko pet sati po podne saznajem da je doneta odluka da se nastavna godina u svim školama u Srbiji završi neplanirano šestog juna, a ne prema kalendaru rada ‒ krajem meseca. Razlog je tragični događaj koji je potresao čitavo društvo, pa se ovakva odluka ‒ navodno ‒ sprovodi u znak poštovanja prema preminulima.

Čujem u narednim satima da se neki đaci raduju, opravdano, jer otpor prema školi i obavezama je prirodni bunt deteta u razvoju, roditelji se smeškaju, zadovoljni što će se njihova čeda ranije raspustiti i biće duže na svežem vazduhu, a neradnici u prosveti maste brk i viču ‒ konačno.

Ja se pitam ‒ šta konačno i šta, bre, više radite? Obrazovanje podrazumeva planski i kontinuirani proces koji sprovodi ovlašćena institucija. On mora biti planiran, jer drugačije biva haotičan i smisleni ciljevi se ne mogu realizovati. Proces, takođe, mora da bude kontinuiran, jer u drugačijem obliku on je povremeni upliv edukativnih sadržaja sa kojima se ne stremi ‒ ponovo ‒ smislenom ishodu, već sve biva ad hoc. Na kraju sve ovo mora biti realizovano u instituciji koja je dobila dozvolu za rad. Vidim poglede čitalaca, kažu: nema plana zato što je obrazovni proces urušen i devastirane su moralne vrednosti, u takvom zbrkanom sistemu nema toka, a ovlašćene institucije su pretvorene u privatne posede kojima orkestriraju ljudi siromašnog duha, bez ideje kako bi jedan škola ‒ zapravo ‒ trebalo da izgleda.

Prosveta je nesagledivi konglomerat. U njemu učitelj koji pravi tražene prezentacije na računaru ne zna da njegov kolega u selu nadomak Vranja nema u toaletu papir. Pokušaj da se sprovede državna matura doveden je u pitanje kad je shvaćeno da mnoge škole nemaju papir za fotokopiranje, te da testove šalju u obližnje mesto odakle sve može da se proširi dalje, do učenika kojima je test ‒ nepoznanica. Mi, dakle, u ovom veku, a možda i duže ‒ ne možemo da uspostavimo smisleni poredak u obrazovnom procesu, jer ovo što se događa sada nije od juče i to je svima jasno.

Međutim, ono što je danas ‒ biće uskoro, a evo šta će biti: stvara se atmosfera u kojoj je škola opasno mesto gde su učenici nebezbedni, a učitelji nesposobni da ih bilo čemu nauče, pa pošto sposobnih nema, a ni policajci ne mogu svugde da budu budnog oka ‒ te igraju igrice na telefonima ispred škola ‒ u školu ne treba ići, svejedno je koliko ona traje, jer ona nije mesto učenja i vaspitanja, već incident u današnjem svetu gde se uči iz priručnika i virtuelnog sveta, ne od živog čoveka. I ja bih se mogla složiti sa ovim kad ne bih znala nijednog dobrog profesora i nijedno dobro dete koje se uzbudi kad čuje da učitelj nešto ima da mu kaže.

Ne znam gde se ljudi informišu, gde bistre um i nalaze razloge kriza, ali stičem utisak da je sve postalo zamućeno od priča koje se pričaju, a ne od života koji se živi. A evo šta je život: učenik trećeg razreda koji traži profesora koji mu ne predaje ‒ mene ‒ da mu pokaže svoj pismeni zadatak jer je drugi kolega navodno nemaran, a učenik bi da nauči više i da misli bolje. Sede u biblioteci skoro tri sata i razgovaraju o književnosti i pisanju, jer učenik želi da uči, zato je pošao u školu.

Ovakav susret bio bi nemoguć na nekom drugom mestu, van škole, zato što mlad čovek, okružen danas svime, ne uspeva svoja htenja jasno da artikuliše i neophodno je biti blizu njega kad poželi nešto da nauči. Takvo nešto nemoguće je na drugim mestima, jer na njima učitelj nije čovek, već figura koja govori za sebe, bez misli o drugom. Ako bi se škola završila kad nije planirano, utvrdili bismo neprijatnu činjenicu: škola je nebitna. Ako je nebitna ‒ kako mnogi tvrde ‒ zašto roditelji biraju da svoje dete u školu upišu? Ako nema drugih mogućnosti, kako to da ih za sve ovo vreme nismo stvorili? Ako ih ne stvaramo, jesu li nam takve mogućnosti ‒ da se obrazujemo ‒ potrebne? Ako nisu, onda škola više nikad ne treba da počne. A kad škola više ne bude počinjala, završiće se ono o čemu ne mislimo ili bar ne misle oni koji odluke donose ‒ kontinuirani proces u kojem stasava čovek i koji sem roditelja ima drugove, a oni ne sede u kafiću, već nad knjigom, a knjiga će im reći ono što knjige inače govore: vredi čitati pažljivo i sporo jer se jedino tako živi smisleno i duboko.

Škola ne sme da se završi ranije, jer ona onda više nikad neće počinjati kad bude trebalo, a trebaće kad deca, sem profesora u čije oči gledaju ‒ nikog na ovom svetu ne budu imala.

Autor: Biljana Kovačević, profesor srpskog jezika

Izvor: Zelena učionica

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Pogled kroz ključaonicu braka: Uvek je “onaj drugi” više kriv

“Kada bi on samo manje radio, kada bi ona samo manje komentarisala, kada bi njena mama ređe dolazila, sve bi bilo, da ne kažem - banja”. U realnosti, i kada zagrebemo dublje, postoji mnogo toga što nije tako jednostavno, evidentno i podrazumeva odgovornost i analizu ponašanja oba supružnika. - Piše Ana Jokić, psihoterapeut

Bonton na plaži – nepisana pravila lepog ponašanja koja su u trendu svake godine

Ovo su nepisana bonton pravila na plaži koja bi trebalo da važe za sve, a najbolje da pokažete svojim primerom

Najmudrija srpska poslovica koju treba ponavljati deci tokom odrastanja

Naš narod je bogat narodnim umotvorinama i poslovicama koje se tradicionalno prenose, ali postoji jedna srpska poslovica koju bi trebalo češće ponavljati

Upisna groznica trese Ekonomski fakultet i Psihologiju, pad interesovanja za IT smerove

Godinama unazad slušamo priče o velikom interesovanju za IT smerove na fakultetima čija diploma vrlo brzo nakon završenih studija donosi unosne zarade. Međutim, ove godine je situacija nešto drugačija - beleži se pad onih koji bi da budu programeri u odnosu na ranije, a stručnjaci imaju objašnjenje.

Pratite nas

KOMENTARI

1 Komentar

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img