Ovladavanje umećem tiče se razlike između „želim“ i „mogu“: „Ne želim, ali ako baš zatreba – mogu.“
Danas ću se malo zadržati na poslu – kaže „lenja“ mama“ svom detetu školarcu. – Molim te, spremi večeru. Bilo bi super da čim dođem sednemo za sto. Šta bi radije da spremiš: palentu, makarone ili da obariš krompir?
A posle večere obavezno:
– Hvala! Mnogo, mnogo si uradio za nas!
Ovakve molbe ni u kom slučaju ne treba zloupotrebljavati. Inače će se to pretvoriti u rutinu i dete će izgubiti interesovanje.
Može se, međutim, dogoditi i da je mama zamolila dete da nešto spremi i da je čak dobila potvrdu od njega da će spremiti, na primer makarone, ali kada je došla da ništa nije bilo spremljeno. Šta onda? Pre svega – bez halabuke. Pitajte ga šta se dogodilo, šta je razlog, da li je možda došlo do nekih problema? Čak i ako se dete prosto zaigralo i zaboravilo na dato obećanje, ne prekorevajte ga i ne postiđujte, nego recite tek onako: „Oh, kako sam gladna“ – i zamolite dete da stavi vodu da se greje. Nek je malo pripazi „dok se ja ne presvučem“ i, ako provri, neka ubaci makarone. A onda: „Hvala, udvoje je brže.“
Neki čitaoci će, verovatno, postaviti pitanje: a zašto da mu se ne očita bukvica? Zašto ga ne treba prekoriti i postideti? Može, naravno. Ali čemu to? Ta situacija kod deteta izaziva negativne emocije koje ono povezuje s tim što nije ispunilo maminu molbu, njezin zahtev. Sledećeg puta se neće obradovati sličnom zahtevu, koji će mu biti teret. A kroz situaciju uspeha i pozitivan emocionapni podstrek, može se čak izmeniti odnos deteta od negativnog, do neutralnog. Pa čak i probuditi interesovanje za kuvanje.
Odlomak iz knjige „Samostalno dete ili kako da postanete „LENjA“ MAMA“, Ana Bikova, Službeni glasnik, 2019.
Izvor: Detinjarije.com
