Ako dete zamrzi roditelja

Ako dete ZAMRZI roditelje, to znači da mu roditelji nisu ostavili nijedan drugi izbor. Osim da mrzeći njih zamrzi i sebe. Jer roditelji su deo nas.

Foto: Freepik

Piše: Ljiljana Milić

Dete će učiniti baš sve što je u njegovoj moći, pa čak i više, izmisliće svemoć, kako bi spasilo, sačuvalo, svarilo ili preživelo odnos sa roditeljima. Preuzeće odgovornost za sve one rane koje su mu nanete u tom odnosu. Izokrenuće stvarnost samo da mama i tata ispadnu „ dobri i dobronamerni“. Izokrenuće uloge samo da mama i tata ostanu zaštitnici. Postaće mamin i tatin roditelj samo da ga ne napuste, onim napuštanjem kojim se napušta svaki dan ispočetka.

Dete će učiniti sve da sačuva roditelje u sebi. Njegova ljubav će dugo biti bezuslovna. Njegova potreba za roditeljima doživotna.

Jer, roditelji nisu samo oni ljudi koji su nas rodili. Roditelji su slika života u koji smo dospeli. Škrinja puna veština koje nam trebaju da bismo proživeli život u jednom komadu. I mi im unapred verujemo da znaju šta rade. Jednim poverenjem koje se usput potvrdi ili potroši.

Da im ne verujemo život bi bio prestrašno mesto.

Roditelji su izvori naših potreba. On njih učimo šta nam sve u životu treba da bismo skladno funkcionisali. Od njih učimo kako da brinemo o sebi, negujemo i postujemo sebe. I oni nam to pokažu onoliko koliko i sami znaju. Ako su dobronamerni ljudi.

Oni su slika onog unutrašnjeg stuba koji raste u nama da se jednom na njega sami oslonimo. Oni su naša zaštita, sve što o njoj znamo. Oni su naša vrednost, sve što o njoj znamo. Naša sloboda i naša granica. Oni su naše ogledalo. I sve što u njemu vidimo dugo primamo kao istinu o sebi.

Roditelji detetu nisu potrebni samo za negu i brigu, samo da dete ostane živo. Oni su i prvi ljudi sa kojima dete uči da komunicira. Prvi ljudi sa kojima uči kako da se uklopi, a da ostane celo. Prvi ljudi sa kojima uči šta je prihvatanje, poštovanje i ljubav. Da li je bliskost opasna. Da li je dopušteno biti ranjiv i ko je tu za mene kada u svoju ranu upadnem.

Roditelji su prvi model čoveka u koji ću da porastem. Ali su oni i moje prve rane. Moje prve granice u koje udarim glavom. Moje prve ljutnje. Moji prvi kompleksi. Moji prvi besovi. Moje prve nevoljenosti. Moji prvi doživljaji sveta koji nije uvek fer.

I mnogo su važni.

Jer od njih učimo koliko je bezbedno osećati, a da se ne raspadnemo. Imunitet naše psihe zavisi od odnosa sa njima. Dete ne može bez roditelja da poraste celo i celovito. I to ono zna onom mudrošću sa kojom se rodilo. I zato čuva roditelje.

Adaptira se na njih. Nekada iskrivljuje i vrat i kičmu.

Jer nekada roditelji žive u pretesnom prostoru, a dete se rodi veliko. Pa mora da sabija i dušu i telo da bi se uklopilo u prostor koji mu roditelji dopuštaju za rast.

Dete će sve učiniti.

A ako ZAMRZI roditelje, to znači da mu roditelji nisu ostavili nijedan drugi izbor. Osim da mrzeći njih zamrzi i sebe. Jer roditelji su deo nas.

Osim da ih sačuva u sebi tako što ih mrzi. Jer mržnja nije suprotnost ljubavi, to je druga strana ljubavi. Ona razočarana i ljuta. To znači da je u tom njihovom odnosu mnogo toga krenulo po zlu.

A ako ima i mrve dobronamernosti, sa obe strane, to je i vreme za promenu. Separaciju. Vreme za odrastanje. Vreme za prihvatanje teške istine da su roditelji obični ljudi nekada i sami sluđeni, uplašeni i zbunjeni, a nekada i neobično loši. Vreme da uvežbamo da se oslonimo na sebe.

Postavimo granice. I izađemo iz toksičnih odnosa.

I naučimo da dišemo za sebe.

Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja
Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: