Nije škola da budemo poslušni i disciplinovani, nego je škola zato da istražujemo.
Marija Montesori kaže da, kad date malom detetu od oko 5 godina da nešto uradi, napravi, ono želi da to uradi najbolje što može. Ono u tom uzrastu ne zna za lenjost, ne ume da se dosađuje. Sve što vidi, pretvara u igru.
Dete u ranim godinama, negde do 7. godine, ima samo sadašnjost. U sadašnjosti živi i to mu je jedino bitno. Trudi se da to što ste mu dali, sada napravi. Prvi put se sa dosadom susreću u školskom uzrastu, zato što ima uzročno-posledični odnos prema stvarima i ne može da se igra s bilo čim, već samo s onim što voli. A ako toga nema, ono ne zna šta da radi, zeva, pravi nered.
Tako da, ne možemo za dete reći da je lenjo, samo nije dobro „nahranjeno” onim što mu je potrebno. To kad dete pravi nered na času nije njegova krivica, to samo znači da mu fali pedagoškog rada. Deci moramo pomoći da uče iz onoga što vole, kao što se nekad matematika učila kroz društvene igre, tako sada ne treba bežati od kompjutera u učenju.
Dete uvek nešto drugo želi u odnosu na ono što može – ono što mu ne da škola, što mu ne daju mama i tata. U školskom uzrastu dete ima zadatke o kojima nema ideju. A one o kojima ima ideju nema priliku da uči. Taj problem je u današnjoj školi veoma aktuelan. Dete je u svojoj osnovi vredno, samo je potrebno da mi pratimo njega i njegova interesovanja. Baš zato frontalna nastava i frontalni odnos su pogubni za decu.
Jung je, iako se nije bavio decom, bio sjajan psihijatar i rekao je: Ako hoćete dobre poslušnike u timovima, to tražite među odlikašima. Ali ako tražite talentovanu, genijalnu decu, vođe, tražite ih među onim dremljivim kojima je sve dosadno, koji nisu savršeni, koji kasne. Tu ćete naći jednog Čerčila koji je bio grozan đak, jednog Ajnštajna koji je bio slab u matematici.
Dakle, nije škola da budemo poslušni i disciplinovani, nego je škola zato da istražujemo. Jedan naš novinar me je pitao kako zamišljam normalnu školu. Rekao sam: čim bih je zamislio bila bi loša. Normalna škola je jedino ona koja vodi brigu kako su prošli njeni vukovci kasnije u gimnaziji, pa na fakultetu, pa šta je posle s njima bilo. Dobre su one škole koje iz tih saznanja svake godine modifikuju svoje programe, metode i način rada. A mi takvih škola nemamo.
Pripremila: dr Violeta Nestorov, Pomoć porodici
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Matematiku uskoro neće imati ko da predaje
Diploma Matematičkog fakulteta jako je cenjena u društvu, jer otvara brojne mogućnosti zaposlenja u najeminentnijim obrazovnim ustanovama, poznatim kompanijama, bankama, osiguravajućim društvima kod nas i u svetu. To potvrđuje i...
Učenici iz Trstenika koji su profesorki izmakli stolicu – vraćeni u školu
Dvojica, od trojice učenika koji su izmakli profesorki engleskog jezika stolicu na času, vraćeni su u trsteničku Tehničku školu. Ovi učenici biće na vaspitnom radu 30 dana, nakon čega će...
Nastavnica koji svojim đacima pravi igračke po njihovim crtežima
Nastavnica jedne autralijske škole obradovala je svoje učenike za Božić tako što im je kao iznenađenje napravila plišane igračke inspirisane njihovim crtežima. Svih 22 đaka šestog razreda dobili su plišane...
Nagrada za najboljeg gimnazijskog profesora nosiće ime Jovana Kneževića
U svečanoj sali Šeste beogradske gimnazije održana je komemoracija profesoru Jovanu Kneževiću koji je preminuo u subotu. Komemoraciji, koja je počela minutom ćutanja, u punoj sali prisustvovali su nekadašnji učenici...
Nema komentara.