Bes se obično javlja kod dece koja su bila prinuđena da preuzmu roditeljsku ulogu, u porodicama gde su uloge bile pobrkane.
Foto: Freepik
Hteli mi to ili ne, uticaj roditeljskih figura na nas, njihovu decu, je ogroman. To se nastavlja čak i kada smo uveliko odrasli ljudi. Često su naša osećanja prema majkama i očevima ambivalentna, i ljubav koegzistira sa ljutnjom.
Suočavanje sa takvim, pomešanim osećanjima, može biti veoma teško. Međutim, to je normalno. Ako vam to ometa život, potražite terapiju.
Danas želim da osvetlim jedan aspekt negativnih stavova prema roditeljima. Govorim o bespomoćnosti.
“Strašno me nervira kada mi majka prekida posao jer ne može da naruči preko onlajn prodavnice. Ako predložim da je naučim kako da sama koristi uslugu dostave, ona zakoluta očima, ne odgovara, a onda napiše nešto o pogoršanju svog zdravlja“.
Ona manipuliše detetovim osećanjem krivice.
Siguran sam da se slična priča prilično često dešava onima koji imaju 20 ili 30 godina, dok su njihovi roditelji duplo stariji od njih.
Reakcije su različite.
I sama sam pomalo takva majka. Imam problema sa orijentacijom i za čas se izgubim. Obično zamolim sina za pomoć, i uglavnom se ne nervira zbog mojih zahteva.
Pa zašto se neka deca ljute na roditelje, a druga ne? Bes se obično javlja kod dece koja su bila prinuđena da preuzmu roditeljsku ulogu, u porodicama gde su uloge bile pobrkane. Gde majka često koristila dete kao rame za plakanje.
Takozvano “parentifikovanje” dece često se javlja u porodicama pogođenim alkoholizmom, kada je dete bukvalno prinuđeno da brine o odraslima.
Može se desiti i u razorenim porodicama, kada je, recimo, majka depresivna i ostavljena sama. Ona nesvesno svoje psihičke i porodične probleme prebacuje na dete.
U konfliktnim porodicama deca su često uključena u rešavanje pitanja vezanih za odnose, slušajući međusobne optužbe svojih roditelja.
Ponekad se to posebno odnosi na bespomoćnost: „ne znam kako to da uradim”, “ne mogu da telefoniram”, “bojim se da pitam”.
Ali ne bi trebalo da bude ovako.
Roditelj treba da bude oslonac detetu, a ne obrnuto. Čak i ako nešto ne zna, ne ume, ako je tužan, ako trpi u braku, sve je to nije detetov problem.
Nadam se da sada razumete teorijsku prirodu vašeg besa prema roditeljima kada se ponašaju bespomoćno.
Elena Kislova, psiholog
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Harvardsko istraživanje otkriva šta roditelji mentalno jake i otporne dece rade drugačije
Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje...
Dečiji psiholog savetuje kako da pomognete anksioznom detetu
Dr Robert D. Fridberg je klinički psiholog i profesor univerziteta Palo Alto, kao i direktor Pedijatrijskog centra za bihejvijoralnu zdravstvenu pomoć. Ovo su njegovi saveti roditeljima čija deca pate od...
Stilovi emotivne vezanosti obično ostaju konstanta naših života
Teorija emotivne vezanosti opisuje ishode različitih obrazaca afektivne regulacije između roditelja i deteta. Za svakoga od nas određeni izvestan ishod ili ,,model stila emotivne vezanosti" obično ostaje konstanta celog života....
Stid kod deteta nastaje zbog izneverenog očekivanja da će od roditelja dobiti potrebnu povezanost
Priča o prototipskom stidu počinje u određeno doba detetovog razvoja, koji teorija objektnih odnosa opisuje kao „vežbanje", doba kada je detetovo grandiozno uzbuđenje zbog otkrića i veština na vrhuncu, te...
Nema komentara.