Kako da napravite objavu o roditeljstvu koja će dobiti hiljade lajkova? Samo napišite nešto o tome kako su sva ograničenja koja se deci nameću – štetna, i da mi samo treba njihovim savršenim prirodama da dozvolimo da se ispolje.
Zašto nam se toliko dopadaju ovo i slična gledišta? Zato što je disciplinovanje dece težak i odgovoran posao. Verovatno vas je i sama reč disciplinovanje malo žacnula – zvuči kao da smo u nekom surovom vojnom kampu, a sigurno postoji i sijaset objava, sa mnogo lajkova, koje to i kažu.
Naravno da nam se više dopada kad nam neko govori da ne moramo da radimo taj težak posao. Da će dete sve samo uraditi bez nas. Da smo oslobođeni odgovornosti. Jer disciplinovanje ne znači uzeti prut ili varjaču i pokazati tim derištima ko je glavni. I to je lako. Zato i takve objave dobijaju puno lajkova. Ne, disciplinovanje zahteva da osmislite strategije i načine koji su pravedni i saosećajni, koji detetu omogućavaju da se socijalizuje, da razvija emocionalne kompetencije, da ima strukturu, da zna gde su tuđe granice. Disciplinovanje traži od vas da detetu posvetite punu pažnju, i budete spremni da tolerišete trenutni bes, pa čak i mržnju koje dete može da ispolji prema vama posle neke vaspitne mere. A šta nas danas više parališe nego strah da se nećemo sviđati svojoj deci, da nas neće voleti? Toliko smo sve svoje resurse usmerili na njih, i fizičke, i emotivne, i vremenske, i materijalne, da smo zavisni od njihove blagonaklonosti.
Pogledajte, na primer, ovaj savet iz popularne knjige za roditelje “Vaše kompetentno dete”:
„Dete od pet godina je dobilo veliku kesu slatkiša. Roditeljski komentari: „Uzmi još jedan slatkiš i daj mi kesu, neka nešto ostane i za sutra“ i „Zar ne misliš da bi trebalo sačuvati nešto za sutra“ imaju podmukao efekat jer uništavaju detetovo osećanje zadovoljstva u doživljaj da je deo porodične zajednice. Dete će prirodno, samo i na vreme, naučiti koliko slatkiša da pojede.“
Nisam čitala ovu knjigu dok sam imala malu decu, ali moje kompetentno dete je zahvaljujući našoj nepažnji sa pet godina zaista pojelo punu kesu gumenih bombona. Sledećih nedelju dana proveli smo u agoniji, šetajući se po lekarima, danju i noću pokušavajući da utešimo dete koje je jaukalo od bolova, dok nismo stigli do hirurga koji je preporučio klistiranje i rešio problem. Da li mislite da je naše kompetentno dete posle tog iskustva postalo još kompetentnije, i rešilo da ubuduće bude odgovorno i umereno u konzumaciji slatkiša, ili je momentalno zaboravilo na ovu lekciju? Verovatno ste pogodili da je odgovor pod dva.
Nijedno dete samo od sebe neće, a i ne može, tek tako da se prihvati teškog i mukotrpnog posla ogranizovanja sopstvenih nagona i regulisanja emocija. Da nauči kako da sirove i neobuzdane impulse pretvori u energiju za rešavanje problema i ostvarenje ciljeva koji su u granicama realnog. Ni mi odrasli nismo mnogo daleko odmakli u tome, sa svim svojim znanjima, iskustvom i veštinama. Pojedemo tu kesu slatkiša, spiskamo pare, ne operemo zube pred spavanje jer nam se tako slatko pridrema, izderemo se na decu ili se pravimo da ne primećujemo ružno ponašanje jer nas mrzi da osmislimo bolji pristup… Nismo naravno svi isti, a nisu ni naša deca – nekima to ide lakše, nekima teže. A najteže ide onima, koje roditelji smatraju dovoljno kompetentnim da se sama vaspitavaju.
Oni su možda odustali od disciplinovanja svoje dece, ali život nije. A on to radi mnogo manje saosećajno, dozirano i suptilno. Njegove surove disciplinske metode ne vode se ljubavlju, za razliku od vaših. Jer život – to je onaj stomačić koji nedelju dana opako boli zbog velike kese bombona.
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti i knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece.
Izvor: Detinjarije.com
