Ali posao svake majke je da brine, zar ne?

Rešila sam da prestanem da brinem o svemu onome što nam oduzima pravo na sreću, što u nama izaziva strah, stres, nesanicu.

Piše: Mirjana Stolić

Moj je jedinac napunio devet godina pre par dana. Malo pre toga je imao nezgodu koja ga je sprečila da taj rođendan proslavi kako je želeo. „Nije važno“, rekla sam mu.

Ređale su nam se neke nezgode od početka ove godine, ali sam negde sa sobom rasčistila: „Ma nije važno“. Jedino je važno da kad pred ponoć provirim u njegovu sobu osetim miris snenog spokojnog čeda, a mir zavlada svud oko mene. Poljubim, njušnjem i iskradem napolje. Ne šalim se. To je važno. Sve drugo je: „Nije važno“.

Ali posao svake majke je da brine. Da se brine o detetu, a da ostatak vremena brine za dete. Mnoge se upecbamo u tu zamku stalne brige. Briga postane hobi, nešto što vazda možeš da radiš, gde god sa si i šta god drugo da činiš.

Neke brige su gotovo nezaobilazne. Dok je mali brineš je l’ jeo, je l’ kakio, koje boje, kakvog mirisa, je l’ hoda, kad će progovoriti, što ne progovara, kad je progovorio što ne zatvara usta, opet je l’ jeo, što nije jeo, je l’ pao, je l’ ga boli, je l’ srećan, što nije srećan, što ne sluša, što se glupira, što ne pazi, …“je li i što“ majčinog života. A to su samo one male brige.

I sve je to na mestu i kod mene do juče bilo, sve tako po redu kako knjige i savetnici za razvoj dece vele, pedijatri, psiholozi, pedagozi. Jer posao majke je da brine.

Ali postojao je taj jedan trenutak potpunog otrežnjenja od svih imaginarnih i stvarnih briga, marginalnih i životno suštinskih, onih na koje imam i nemam naš nikakav uticaj. Momenat kad sam jednu od januarskih noći provela na stolici ispred operacione sale, makar i nakratko, uverena od strane doktora da je sve ok i da ćemo već sutra ići kući je onaj koji istinski promeni život. Zašto mi je taj tren bio potreban da me probudi, razbistri mi um, protrese do iznemoglosti.

Sedeći tako tu, svesna trenutka i svoje nemoći u istom, rešila sam da prestanem.

Da prestanem da brinem o svemu onome što nam oduzima pravo na sreću, što u nama izaziva strah, stres, nesanicu. Rešila sam zbog sebe i njega koga sam čekala ispred sale, da se promenim i prestanem smesta da brinem o stvarima kao što su:

– Nered

Od trenutka kad dobiješ dete, tvoj se život pretvara u jedan veliki nered. Dok su mali neredovno spavaš – kud ćeš veći nered. Nered prave kad jedu, dok se igraju. Ideš sklanjaš, pereš. Brineš što je nered. Što više ništa nije na svom mestu, što prašinu obrisala nisi. Brineš kad dolaze gosti, što ne znaš gde će sesti. A nered je zapravo divno stanje. On znači ste nešto radili skupa, pravili mali ili veliki haos, da su se deca igrala, da je bilo zabavno. Znači nered nije važan!

– Tuđa deca

To je prokletstvo materinstva, jer bez obzira na to koliko puta ste rekli da nećete, ne možete a da ne upoređujete svoju decu sa vršnjacima. To traje od momenta od kada se rode. Tuđe dete se prvo nasmejalo, već postoji briga da će naše zaostati. Sa svakom novinom u dečijem odrastanju u pitanju je potpuno novi svet briga. Sva deca su različita. To što ume tuđe dete već stoji ga ne čini genijem, niti naše dete nesposobnim. Upoređivanja s drugom decom – nisu važna!

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana