Pisale smo pre nekoliko dana o „forsiranju“ dece, onako kako mi to vidimo. Reč stručnjaka je ipak mnogo važnija, jer je utemeljena na istraživanjima i konkretnim činjenicama. O ambicionoj deci i ambicioznim roditeljima danas priča psiholog, psihološki savetnik i psihoterapeut Violeta Zoraja.
Jedno su ambiciozna deca – a nešto sasvim drugo ambiciiozni roditelji. Kako “oslušnuti” i podržati afinitete sopstvenog deteta, a ne opteretiti ga, jer – dete ipak treba da bude dete?
– Jedan od prvih saveta koji u praksi dajem roditeljima je da nauče da osluškuju i prepoznaju potrebe svog deteta da bi mogli adekvatno i blagovremeno da ih zadovolje. Već po izlasku iz porodilišta bebin plač nam nešto govori. Beba potpuno drugačije plače kad je gladna, a drugačije kad je pospana, mokra ili pak samo ima potrebu da oseti blizinu i dodir majke. Sa uzrastom, detetove potrebe se usložnjavaju a samim tim i gestovi, reakcije, verbalna i neverbalna komunikacija, kojom nam ono saopštava šta želi i šta mu je potrebno. Ukoliko se roditelji adekvatno bave svojom decom i nauče da sa njima komuniciraju na pravi način, zadovoljavajući njihove potrebe u pravom trenutku, gotovo sigurno će imati sigurno, samopouzdano i srećno dete. Naravno, neophodno je i postaviti određene granice u ponašanju. Dete vrlo često traži, želi i pokušava mnogo toga, pa je na roditeljima da određenim postupcima prosto ograniče ono ponašanje kojim dete može da ugrozi sebe, nekog drugog ili stvari oko njega. Ukoliko je detetu dozvoljeno da u svakom momentu radi šta hoće, koliko hoće i kad hoće, to nije dobro za njega. Onda je i odgovornost za postupke isključivo na detetu. To njemu ne odgovara, stvara tenziju sa kojom ne može i ne zna da se izbori i počinje da pravi probleme u vidu negodovanja, histeričnog i agresivnog ponašanja. Takvim ponašanjem dete u stvari roditelju šalje poruku da on preuzme odgovornost, stane iza njega i postavi granice.
Međutim postoje ambiciozni roditelji koji svoj vaspitni stav ne zasnivaju na zadovoljenju dečijih potreba već sopstvenih. To su oni roditelji koji pod pritiskom sopstvenih frustracija, nezadovoljstava i kompleksa prosto zahtevaju od dece određena ponašanja i aktivnosti koje nisu u skladu sa njegovim izborom, željama i mogućnostima. Dete je u tim situacijama pod velikim opterećenjem. Stvara se konflikt između njegove potrebe da udovolji roditelju koga voli i veruje mu i njegovih želja i mogućnosti.
Kada uopšte može da se kaže da dete samo već ima svest šta zaista želi i šta ga privlači?
– Svest o o tome šta želi i šta hoće dete ima jako rano. Ono hoće mnogo toga. Dok je malo, vođeno instiktima želi da zadovolji svoje osnovne potrebe. Uzrastom se proširuje dijapazon njegovih želja u skladu sa načinom života, načinom vaspitanja, obrazovanjem roditelja, neposrednim iskustvom sa okolinom i mogućnostima. Sasvim je u redu da roditelji u skladu sa mogućnostima ponude detetu raznovrsne sadržaje. Sasvim je u redu da dete u odrastanju luta i često menja svoje želje i interesovanja. Njegovi motivi nisu uvek u skladu sa stvarnim željama i potrebama, već su proistekli iz želja i aktivnosti najboljih drugova i drugarica, aktuelnih trendova… Ukoliko vide da je dete talentovano za neki sport, muziku, slikanje, glumu i da stvarno želi da se bavi time roditelji bi trebalo u skladu sa mogućnostima da ga podrže i omoguće da se u tome ostvari.Ali, svakako ne po svaku cenu. Neka stvarna svest u smislu metamotivacije,o tome čime stvarno žele da se bave , možda bolje rečeno čime ne žele da se bave imaju mladi u pubertetu. Za izbor životnog opredeljanja koja podrazumeva i svest o odgovornosti i posledicama izbora, potrebno je daleko veće životno iskustvo.
