Kad dečak govori: „Zašto ne smem da budem grub prema ocu kada me on vređa?“, to je već signal za opasnost, a ne dečja glupost. Takva izjava je dokaz da dete ne prihvata, ne oseća autoritet svog oca.
Piše: Andrej V. Kurpatov, psiholog i psihoterapeut
Ako je vaš hijerarhijski instinkt u stanju da drugima „da po nosu“, onda je gotovo izvesno da vi dobro pamtite situacije u kojima ste osećali da je povređeno vaše dečje dostojanstvo. Verovatno se sećate kako su vas ignorisali, držali vam lekcije, kažnjavali, navodili druge za primer i kako vas je to vređalo. Bezbroj je varijanti, ali je suština jedna – dete ima svoje mišljenje, svoj odnos prema određenom problemu, ono ima svoje „ja“, a roditelji imaju želju da pokažu svome čedu da njegovo mišljenje nikog ne interesuje, da postoji drugačije viđenje situacije i da je njegovo „ja“ – „poslednja rupa na svirali“.
Mnoga deca koja osećaju atak na svoj hijerarhijski instinkt misle: „“Videćete kad porastem…“ Šta to treba da vide njegovi roditelji obično ni samo dete ne zna, ali je za njih već nesumnjivo da će ono biti prvo i najbolje. Doduše, često deca rešavaju ovaj problem na tradicionalan dečji način – zamišljaju kako će postati „načelnici“, „policajci“, „kapetani“, tj. vide sebe na različitim rukovodećim dužnostima u budućnosti.
Ponekad može da se čuje od dece: „Kada porastem, neću biti kao moj tata!“, ili „Neću biti kao moja mama!“ I nastavak: „Voleću svoju ćerku i sve ću joj dozvoljavati!“, ili „Kad budem imala sina, neću ga nikad kažnjavati!“ Sličnim objašnjenjima deca ukazuju i na neke druge nedostatke svojih roditelja – da li se svađaju, viču jedan na drugog, govore laži, nešto im uskraćuju. Sve te formulacije, često veoma komične, u suštini dokazuju da dete ne uvažava svoje roditelje i da oni za njega nisu autoritet.
Takav odnos prema starijima je gotovo uvek vezan za osećanje poniženja, nepravde, osećanje nezasluženog ili preterano surovog kažnjavanja. Dete smatra da je u stanju da bude „bolje“ od roditelja, a samim tim mora da se sukobljava s njima, ono pretenduje na pravo da bude bar na istoj nozi sa njima. Ovakva osećanja i misli postepeno se množe u detetu i pored pritisaka koji se vrše na njega, a koje ono smatra neprimerenim.
Roditelj ne treba da se spušta na dečji nivo već da se „podiže“
Naravno, roditeljima sve ovo deluje „komično“. A u stvari, nema tu ničeg smešnog. Roditelj mora da ume da ustupa „mesto na vrhu“ u virtuelnoj hijerarhiji, i to ne tako što napušta scenu ili propušta dete ispred (jer je lider, autoritet, potreban svakom detetu), već tako što se podiže sve više i postaje za dete sve složenija, dostojnija i autoritativnija figura. Da li su naši roditelji tako postupali? Ne. Naprotiv, najčešće su se sa zadovoljstvom spuštali na naš nivo, ulazili u svađe i rasprave, a nas je to samo još više traumiralo.
Kad dečak govori: „Zašto ne smem da budem grub prema ocu kada me on vređa?“, to je već signal za opasnost, a ne dečja glupost. Takva izjava je dokaz da dete ne prihvata, ne oseća autoritet svog oca. Bez obzira na sve nedostatke, otac predstavlja „vrh“! I ako maloletni sin to ne oseća, ne shvata, to znači da će njegov hijerarhijski instinkt biti deformisan. On će kasnije doživljavati kao uvredu naredbe komandira u vojsci, zahteve profesora na fakultetu smatraće neopravdanim, a instrukcije načelnika na poslu – neodgovarajućim. Odnosno, on će u svim tim slučajevima, kao prvo, zadobijati traume, jer nije u stanju da vidi svoje stvarno mesto u socijalnoj hijerarhiji, a kao drugo, biće uvek nezadovoljan. Može li takav čovek za sebe da pronađe socijalnu ulogu u kojoj bi mu bilo dobro? Sumnjam.
Isto je i sa devojčicama. Ako devojčica ne oseća uvažavanje prema majci, ne oseća autoritet oca, ako ona pokušava da im konkuriše, odmerava snage sa njima, ona će se i kasnije uvek baviti natezanjem kanapa. Meriće svoje snage sa suprugom i uvek će joj se činiti da je on „nezadovoljan“. Živeće sa osećanjem da je njena ličnost stešnjena i na poslu, i kod kuće, i u svakoj drugoj situaciji. Smatraće da je nedovoljno cene, da bi prema njoj trebalo bolje da se odnose, da joj poklanjaju više pažnje.
