Anketa Detinjarija - Znanja i veštine za budućnost: Divna Vuksanović

Kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo?

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu i kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo, pitali smo stručnjake iz različitih oblasti. Naš sagovornik je dr Divna Vuksanović, filozof, teoretičar medija i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu?

Pitanje obrazovanja je ne samo ključno strateško pitanje od koga zavisi celokupni razvoj buduće zajednice, već i, doslovno, pitanje opstanka čoveka i njegovog sveta. Dakle, reč je o potrebi za očuvanjem humanističkih ideala kroz čitav sistem obrazovanja, koji bi, eventualno, omogućio i razvoj države na osnovama koje su postavljene izvan sfere profita kao jedine „vrednosti“.

Iako se, navodno, u 21. veku teži „društvu znanja“ i/ili „informatičkom društvu“, sporno je šta je uopšte znanje, na kojim je temeljima ono postavljeno i na koji se način „stiče“. Jedan put je, po mom mišljenju, obučavaje pukim veštinama i onim „znanjima“ za koje se procenjuje da će imati trenutnu tržišnu potvrdu: to znači da će iz školskih programa biti izostavljena ona znanja i veštine čije merilo nije tržište: u ovom trenutku, naglasak je na informatici, stranim jezicima i radnoj praksi. Znanja radi znanja, lepe umetnosti i slobodne veštine nisu u modi. S ovim u vezi, postavlja se i pitanje obrazovnih trendova, a s obzirom na cilj koji školovanjem valja postići. Naime, da li škola od dece očekuje poslušnost i „fahidiotiju“ – što će od njih načiniti funkcionalne građane, koji će se, poput dobro naštelovanih mehanizama, uklapati u postojeći sistem – kao opšti okvir eksploatisanja, ili država, putem obrazovanja, želi da pomogne razvoju i kultivaciji ličnosti i slobodi njenog izražavanja – kroz muziku, ples, film, pozorište, matematiku, srpski jezik, strane jezike i kulturu, poznavanje prirode i društva, te fizičko vaspitanje, i sl. Rečju, škola može da ide putem procesa dehumanizovanja ili humanizovanja. Čini mi se da se opšti trendovi u nas kreću ka dehumanizovanju škole, čemu se, svakako, treba argumentovano, odnosno kritički odupreti.

Mnogo se govori o kulminaciji treće industrijske revolucije u bliskoj budućnosti, pre svega kroz usavršavanje veštačke inteligencije, i postoji oziljna bojazan da će to izazvati velike potrese na svetskom tržištu rada. Kako mislite da će to uticati na decu koja će za 10-20 godina izaći iz obrazovnog sistema?

Što se veštačke inteligencije tiče, ona bi trebalo da bude, u praksi, od koristi kako čoveku, tako i prirodi oko nas. Svi grubi fizički poslovi, valjalo bi da budu prepušteni robotima, a mišljenje i kreativnost ljudima. Tako je bar prvobitno zamišljena podela rada između robota i ljudi. No, ukoliko se o ovoj temi ne bude razgovaralo sa stanovišta interesa čoveka i celukupne Planete, već isključivo iz ugla sveta kapitala, centara moći i interesnih grupa, može se predvideti da ćemo za dvadesetak godina živeti u neslobodnom društvu, u ambijentu nadzora, kontrole i pomahnitale tehnologije koja radi protiv univerzalnih ljudskih vrednosti. Na nama je izbor i konačna odluka.

Razgovarala: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: