Anketa Detinjarija – Znanja i veštine za budućnost: Milan M. Ćirković

Kako pripremiti decu za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo?

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu i kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo, pitali smo stručnjake iz različitih oblasti – prirodnih nauka, psihologije, pedagogije, filozofije… Prvi sagovornik na ovu temu je astrofizičar Milan M. Ćirković, naučni savetnik na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu i profesor na Departmanu za fiziku Univerziteta u Novom Sadu.

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu?

Ključna znanja i veštine su ona koja podstiču racionalno, logičko i kritičko mišljenje. Samim tim, prilično je jasno da se tu najviše može osloniti na matematička i logička znanja, kao i ona iz primenjenih nauka, poput informatičkih, tehničkih i medicinskih nauka. Naravno, vrlo je često neophodno biti u stanju da se navedena znanja jasno i stilski korektno izraze, tako da je samim tim školska nastava u domenu jezika i književnosti takođe neophodna. Ali,i pre svega dolaze racionalnost i logika koji nam omogućuju da u svakoj oblasti – bez obzira na detalje koji se razlikuju u svakom pojedinačnom slučaju – lako izgradimo „recept“ za uspešno sticanje novih saznanja. I, ako je takav recept prisutan, onda je u krajnjoj analizi nevažno i kakav je nastavnik i kakvi su udžbenici i kakvi su školski toaleti i da li se nose školske uniforme ili ne, i sve ono drugo što se obično navodi kao IZGOVOR (a ne objašnjenje!) zašto imamo tako neefikasne ishode obrazovnog procesa i zašto nam iz škola izlaze polupismena deca, a često, da tragedija i skandal budu veći, i polupismeni studenti.

Jedna od ključnih pouka koje treba da izvučemo jeste upravo da obrazovanje nije nešto što se može prepustiti školama (što bi rekao genijalni Mark Tven, „nikad nisam dozvolio da se škola ispreči na putu mog obrazovanja!“). U obrazovanju igraju ključnu ulogu roditelji, šire društveno okruženje, internet i još mnogo toga, ali pre svega, samo dete treba što pre da razvije svest o učenju i saznavanju kao nečemu što traje čitav život i što predstavlja vrednost samo po sebi, nezavisno od materijalnih beneficija koje se iz obrazovanja i diploma izvlače. Naravno, da bi došlo do toga, treba pre svega da roditelji napuste jedan često INFANTILAN (u negativnom smislu, jer nije sve što je detinjasto i infantilno u ovom, negativnom i pežorativnom smislu) pogled na svet koji se oličava u idiotskom stavu da obrazovanje služi sticanju diploma i drugih papira, a ne sticanju znanja.

Kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo?

Razvijanje racionalnosti i kritičkog mišljenja. To jednostavno NEMA ALTERNATIVE. Razmišljajmo o tome kao o vožnji automobila – mi ne moramo poznavati put kojim vozimo, ne moramo čak ni biti sigurni kuda on vodi, ali ukoliko raspolažemo osnovnim veštinama vožnje, svakako se nećemo slupati. Taj skup osnovnih veština u ovom slučaju je pre svega racionalnost, logika, kritičko mišljenje, pa i deo onoga što se uobičajeno zove naučnom pismenošću. Naučna pismenost je, pojednostavljeno govoreći, veština odvajanja žita od kukolja u saznajnom smislu i u svetu informacija. Naučno pismen čovek neće znati napamet hemijski sastav vakcina, ali će razumeti zbog čega je tvrdnja da vakcine izazivaju autizam – opasna glupost. Naučno pismen čovek ne mora znati koliko su Sunce ili Mesec udaljeni od Zemlje, ali se svakako neće panično sakrivati pod tepih i terati kućne ljubimce u podrum na dan predivne prirodne pojave totalnog pomračenja Sunca. I ima sličnih primera još mnogo.

Pri čemu je verovatno najveća ironija u tome da ovo što pominjem nije nikakva novotarija. Upravo je suprotno – insistiranje na racionalnosti, logici, kritičkom mišljenju i naučnoj pismenosti je u suštini tekovina Prosvetiteljstva, dakle pokreta koji je u većem delu Evrope otpočeo još u 18. veku. To je u suštini isto ono na šta nas je podsećao Dositej Obradović, kad je afirmisao „knjige, a ne zvona i praporce“. To što se to sad nama čini pomalo neobičnim i čudnim je samo izraz velike intelektualne i kulturne krize u kojoj je naša sredina provela veći deo 20. veka, a posebno u poslednje tri decenije u kojima su se dominantne društvene elite odlučno okrenule PROTIV racionalnosti, logike i nauke, a u prilog iracionalnosti, primitivizma, etnonacionalizma i sujeverja svake vrste. Kad se to „krivo ogledalo“ otkloni, vidi se da tu nema ničeg posebno novog, posebno ne revolucionarnog, već se radi o trajnim i uvek aktuelnim vrednostima prosvećenosti.

Mnogo se govori o kulminaciji treće industrijske revolucije u bliskoj budućnosti, pre svega kroz usavršavanje veštačke inteligencije, i postoji oziljna bojazan da će to izazvati velike potrese na svetskom tržištu rada. Kako mislite da će to uticati na decu koja će za 10-20 godina izaći iz obrazovnog sistema?

Prvo i najvažnije, nema mesta preteranom pesimizmu i strahu. Ne treba smetnuti s uma da su se i generacije naših predaka – pa ako hoćemo tako i pomenutog Dositeja – suočavale sa dramatičnim promenama u svoje doba. Industrijska revolucija je u 19. veku dovela do dramatičnih promena načina života, nestanka stotina, pa i hiljada nekadašnjih profesija i zanata, velikih kulturnih lomova – pa su opet naši preci preživeli i u većini slučajeva živeli bolje nego ranije. Mi treba da pokušamo da se stavimo u položaj ljudi tih ranijih epoha. U 19. veku je civilizacija bila nezamisliva bez konja – transport, poljoprivreda, radionice, vojska, sve je zavisilo od ogromnog broja konja o kojima su se širom Evrope brinule desetine hiljada konjušara. I ne samo konjušara, nego su recimo profesije poput sedlara bile među najcenjenijim i najznačajnijim u društvu. Koliko sedlara danas poznajete? Čak ni naši očevi i dedovi se retko sećaju sedlara. A opet nije svet propao time što su sedlari nestali. To je jednostavno prirodna evolucija stvari.

To, naravno, ne treba tumačiti tako da se ne treba brinuti za budućnost, niti o njoj ozbiljno razmišljati. I to se odnosi i na individualni i na kolektivni plan. U onoj meri u kojoj je moguće steći što je moguće fleksibilnije obrazovanje, to treba činiti. Nije neka preterana mudrost zaključiti da će neke profesije pre nestati nego neke druge – racionalno je i logično zaključiti da će automatizacija i veštačka inteligencija zameniti rudare (kao što su dobrim delom već učinile!), šofere, kasirke i računovođe (kao što se upravo, pred našim očima dešava), pre nego hirurge, advokate ili arhitekte. Svetski trend je čak i pre razvoja bilo kakve veštačke inteligencije bio u tome da su u najrazvijenijim društvima sveta većinu počela da čini visokokvalifikovana radna snaga; prva zemlja sveta koja je još pre više od 10 godina probila psihološku barijeru da ima više od 50% visokokvalifikovane radne snage je Kanada, a do danas je to slučaj u još desetak razvijenih zemalja. Shodno tome, prva i osnovna stvar jeste u tome da nam je potrebno što više obrazovanja. Srbija je, naravno i nažalost, još jako daleko od te situacije, mi imamo problem sa katastrofalno lošom obrazovnom strukturom radne snage (bez obzira što sami sebe tapšemo neopravdano po ramenima i hvalimo se sami pred sobom, obično u kontrolisanim državnim medijima). Barem je ako ništa drugo, jasno šta treba činiti, odnosno da roditelji treba da se vrate staroj ideji – koja, uzgred, potiče od Sokrata, kao oca Zapadne filozofske i naučne misli – da je znanje bez dileme najveće bogatstvo.

Ovo, naravno, ne znači da decu treba preopterećivati, ali da ih treba stalno podsticati na sticanje novih saznanja, svakako je očigledna i neosporna činjenica. To može biti u potpuno ne-institucionalnom okruženju i kontekstu, može biti online, može biti u raznim klubovima, sekcijama, nevladinim organizacijama, itd. isl. ali je u svakom slučaju da je znanje (a ne korupcija!) centralna i trajna vrednost.

 

Razgovarala: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kako li je toj MAJCI?

Galamili, vikali, plakali, ćutali, opet ćemo – na posao, do pekare po kiflu i jogurt, u školu na pismeni iz matematike, na ispit, na letovanje, na trening, planinarenje… opet ćemo da mesimo, da idemo u pozorište, na utakmicu, u nabavku…

Tragedija u Novom Sadu: Kako pomoći deci u krizi

Neka deca su nastradala, neka su izgubila svoju braću, sestre, komšije, prijatelje. Važno je da budemo tu za njih, da ih vidimo, osetimo, čujemo i podržimo.

Dario Rosi: Zaustavimo ih opravdanom ljutnjom. Ako nas uvuku u mržnju pobedili su nas.

Decenijsko pujdanje izazvalo je epidemiju mržnje, nužnu reakciju ovih drugih i zamaglilo granicu između subjekta i objekta

Neka se jednom shvati da je laž zločin, a okretanje glave prevara sopstvene dece, jer kada jednom odćutimo, izbrisali smo im budućnost

Treba jednom da prestanemo biti saučesnici u zločinima, malim i velikim, lokalnim i nacionalnim, jer to jesmo. Ćutanje je isto što i zločin. Piše: Biljana Vasić

Čime plaćamo „Votsap“ i druge besplatne aplikacije

To je stara priča – ako ste vi korisnik nečega i ne plaćate ništa, onda je velika verovatnoća da ste vi proizvod.

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img