Anketa Detinjarija - Znanja i veštine za budućnost: Srđa Janković

Kako pripremiti decu za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo?

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu i kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo, pitali smo stručnjake iz različitih oblasti. Naš sagovornik je dr Srđa Janković, imunolog i autor emisije “Solaris” posvećene temama iz oblasti prirodnih nauka, na Radio Beogradu.

Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu?

Moj (a rekao bih, i ne samo moj) utisak je da je danas u celokupnom školovanju prisutan veoma snažan naglasak na posebnim znanjima i veštinama. Tome se, po sebi, ne može ozbiljno prigovoriti (budući da potrebe savremenog društva umnogome iziskuju takav naglasak). Postoji, međutim, opravdana bojazan da se opšte (univerzalne) veštine, kako čisto intelektualne tako i praktično usmerene, uključujući ponajpre i veštinu samog učenja – veštinu sticanja veština – sve više zanemaruju. U većini teorija obrazovanja (počevši od one rado citirane Platonove) na ovaj ili onaj način se ističe da cilj obrazovanja nije tek savladavanje određenog sadržaja, već ovladavanje kritičkim odnosom prema najrazličitijim sadržajima. Drugim rečima, glavna dobrobit od obrazovanja trebalo bi da bude to što nas osposobljava za kvalitetniji odnos prema nepoznatom, prema drugom i drugačijem, prema novim postavkama i konceptima, kao i za povezivanje naizgled nepovezanog i razgraničavanje naizgled nerazgraničenog, za simultano sagledavanje detalja i celine, za uviđanje kontekstualnosti i međuzavisnosti fenomena, pojava i procesa, za posmatranje problema na različitim „meta“ nivoima…

Cilj obrazovanja nije tek savladavanje određenog sadržaja, već ovladavanje kritičkim odnosom prema najrazličitijim sadržajima. Drugim rečima, glavna dobrobit od obrazovanja trebalo bi da bude to što nas osposobljava za kvalitetniji odnos prema nepoznatom.

No pošto sam sve ovo naveo (a reč je, bojim se, o opštim mestima), ipak bih pobrojao i neke posebne veštine za koje mislim da bi mogle biti presudne za dobrobit generacija koje sada polaze u školu: na prvom mestu snalaženje sa velikim količinama informacija, osnovni prinicipi logike i kritičkog rasuđivanja, sposobnost kreativnog pristupanja problemima, moć povezivanja različitih područja znanja, inkluzivan, kolaborativan i timski pristup, stav otvorenosti prema novom, ali ne bez kvalitetnog filtera rigoroznog rasuđivanja. U redu, ovo poslednje i nije veština, već više stav, ali kao što svaki učitelj ili instruktor zna, na određenom nivou podučavanja više se i ne može razlikovati veština onog koji uči od njegovog ili njenog stava prema tome. Ne bih da zvučim kao Majstor Joda, ali neretko je seme uspeha, kao i neuspeha, sadržano upravo u tome kako prilazimo zadatku. Citirao bih još i mr Venea T. Bogoslavova, legendarnog profesora matematike u Petoj beogradskoj gimnaziji i mog uvaženog učitelja kome ostajem večno zahvalan: „Ako se zadatak na početku pogrešno postavi, onda nikakav račun ne može da pomogne da se uradi.“

Što se znanja tiče, mislim da je solidna osnova poznavanja prirode i društva – što će reći osnovnih pojmova kako prirodnih, tako i društvenih nauka ‒ i dalje (ili više no ikad) potrebna svakome, dakle ne samo onima koji će se „tim i tim kasnije u životu baviti“. Dostupnost kolosalnih količina informacija nipošto ne umanjuje takvu potrebu. Uvećava je.

Kako danšnju decu pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo?

Upravo u tome i leži glavna prednost koju nam pruža obrazovanje. Ono je uspešno onda kada osposobljava osobu da se konstruktivno odnosi prema nepredvidivom, nepoznatom, nerazumljivom. Neuspešno je kada se nekadašnji đak, naišavši na sasvim nov problem, pitanje ili zadatak, instinkivno pita: “Na kojoj to beše stranici udžbenika?” Nasuprot tome, moćan je oslonac onda kada nas podržava da ono nepredvidivo dočekamo pitanjima poput: “U čemu je srž ovog fenomena?”, “U koji bi kontekst ovo bilo najsvrsishodnije da stavimo?”, “Kako se ovo odnosi prema svemu što dosad znamo?”, “Iziskuje li ovo suštinsku promenu našeg poimanja ili se može uvrstiti u postojeću mentalnu mapu stvarnosti?”

Mnogo se govori o kulminaciji treće industrijske revolucije u bliskoj budućnosti, pre svega kroz usavršavanje veštačke inteligencije, i postoji oziljna bojazan da će to izazvati velike potrese na svetskom tržištu rada. Kako mislite da će to uticati na decu koja će za 10-20 godina izaći iz obrazovnog sistema?

Kao što je jezgrovito napomenula francuska filozofkinja Katrin Malabu u nedavno objavljenoj knjizi “Preobražaji inteligencije” (koju najsrdačnije preporučujem čitaocima), jedino je inteligencija kadra da razreši vlastiti problem. U tom smislu, razvoj veštačke inteligencije samo zaoštrava (doduše, drastično zaoštrava) inherentne i svakidašnje probleme inteligencije. Pridružujem se nadanju koje autorka iznosi u završnim napomenama – da inteligencija ima još mnogo čime da nas iznenadi. Drugim rečima, i dalje verujem u sposobnost nas ljudi (koja je i odredila našu dosadašnju sudbinu) da pravimo iskorake, da otvaramo nova vrata tamo gde je izgledalo da nikakvog prolaza nema, da rešavamo (kao što kaže jedna popularna definicija genijalnosti) “probleme za koje se nije ni shvatalo da postoje”.

Potencijalno destruktivan uticaj razvoja veštačke inteligencije na tržište rada je nesporan problem za čitavo globalno društvo (a i za većinu, ako ne i sva, lokalna). No ja se ne pribojavam toliko same veštačke inteligencije (naprotiv, ima mnogo razloga i za pozitivnu fascinaciju ovom naučno-tehnološkom oblašću) koliko njene (zlo)upotrebe u neoliberalnom društveno-ekonomskom modelu. Ovo poslednje je, zbirno gledano, veliki problem našeg doba koji se prostire pred generacijama koje dolaze – današnjim đacima prvacima. No čvrsto verujem da je kvalitetno obrazovanje jedan od oslonaca koji će tim generacijama pružiti realne izglede da – podjednako se služeći “prirodnom” i “veštačkom” inteligencijom ‒ iznesu na svojim plećima veliku borbu za novo ustrojstvo ljudskog društva koje će zadovoljiti “tri velika E”: postati ekonomski, ekološki i etički održivo. Verovatno ne bih suviše preterivao ili dramatizovao ukoliko bih na kraju dodao i da od toga umnogome zavise i igledi za dugoročni opstanak naše vrste.

Razgovarala Jovana Papan

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: