Roditeljski autoritet je kombinacija detetovog poštovanja i poverenja u roditelja. Treba razlikovati autoritet od autoritarnosti jer se ova dva pojma često izjednačavaju, a razumevanje razlike odrediće dva veoma različita stila vaspitanja. Autoritet se definiše kao pojam moći. Izvorno tumačenje reči autoritet može se tumačiti kao hranjenje ili uvećanje, odnosno autoritet jedne osobe prema drugoj je odnos u kome osoba sa autoritetom drugu osobu „hrani“ svojom pozicijom koja je hijerarhijski viša. U odnosu roditelj dete, roditelj je – autoritet detetu jer je on taj koji ga hrani i uvećava fizički, psihički i gradi kao celovitu ličnost. To znači da postoji jasna vertikalna hijerarhija i zna se ko je na kojoj poziciji. Međutim, pojam autoriteta neki kompromituju zbog poistovećivanja sa pojmom autoritarnost. To su dva oprečna pojma. Autoritarnost je odnos koji favorizuje preterano poštovanje autoriteta vlasti ili ličnosti, koji izazivaju odnos u kome nema jednakosti učesniaka i iskazivanja i zadovoljavanja njihovih potreba. Nema ravnopravnog dostojanstva. Za ove pojmove se veže poštovanje, odnosno strahopoštovanje. Poštovanje se oseća prema ljudima koji se odlikuju karakteristikama visoko kotiranim u sistemu vrednosti. Strahopoštovanje je prividno poštovanje jer je nastalo kao posledica straha, u tom odnosu niko se ne oseća dobro.
Zdrav autoritet je uvek pozitivan, uključuje razumevanje, potreban je i dobar je oslonac za drugu osobu, što razvija zdravo poštovanje. Autoritarnost je konfliktna uloga u kojoj su autoritarne osobe podređene autoritetu kao modelu, koji žele da primenjuju i na drugima. Kad autoritet koristimo za roditelje, onda obavezno isključujemo strogost koja izaziva strahopoštovanje i bespogovornu poslušnost
Autoritarnost se oslanja na zavisnost deteta od roditelja, na njegovu moć i manipulaciju dečjim strahom. Takve roditelje dete doživljava kao nepredvidljive, nesigurno je, distanciraće se i postati emotivno hladno. Visoko je prisutna kontrola od strane roditelja i naglasak je na poslušnosti. Da bi to postigao, autoritaran roditelj koristi kažnjavajuće, nasilne mere, kako bi zaustavio samovolju deteta. Roditelj ne treba da zahteva poslušnost po svaku cenu, da deca prihvataju sve što traži, zato što on tako kaže.
Autoritet roditelja je težnja da ima saradljivo, kooperativno, a ne pokorno, slepo poslušno dete. Ako vaspitava kooperativno dete, ono će želeti da ispuni očekivanja roditelja, razumeće i prihvatiti saradnju, poslušaće ga i promeniti ponašanje jer mu veruje, jer promenu doživljava kao svoju potrebu, a ne nametnutu i ne čini to iz straha prema roditeljskoj kazni. Dakle, biti poslušno dete je u redu, u smislu prihvatanja saradnje sa roditeljima u kojoj je dete vođeno da dođe do ličnog saznanja i imalo je priliku da bez straha iskaže svoje mišljenje i menja svoja ponašanja u prihvatljiva. Neprihvatljiva je poslušnost iz straha, koja ne doprinosi razvoju deteta u emocionalnom i kognitivnom razvoju i utiče negativno na samopouzdanje. Nerazumevanje razlike može ovaj cilj pogrešno tumačiti kao da je sada „moderno“ vaspitavati neposlušnost, odnosno neposlušno dete.
Poslušnost može biti i „slepa“. Želja da uvek bude dobro i poslušno dete može da sputava učenje i ograničava prostor za slobodu istraživanja, pitanja i odgovore na sve što bi trebalo da nauči i pripremi se za odraslo doba.
Dete ćemo opremiti za život samo ako je izgradilo samopoštovanje i samopouzdanje za suočavanje sa svim životnim izazovima, tako da iz njih izlazi sa još većim poštovanjem sebe i pouzdanjem. To ćemo postići ako ga nismo štitili od života, ili ga sklanjali od nekih učenja ne pripremajući ga za ta iskustva, misleći da se to našem detetu ne može desiti. Ali dešava se. Nećemo znati, nećemo biti prisutni. Moraće samo da se izbori, i to sa složenijim problemima od onih koje smo rešavali dok je bilo malo.
Odlomak iz knjige „Roditelj iz duše“
Autor: Dobrila Grujić
Izdavač: Eduka
Knjiga Roditelj iz duše plod je znalačkog ukrštanja teorijskog znanja i višedecenijske prakse. Pisana je razumljivim jezikom i namenjena širokom krugu čitalaca: sadašnjim i budućim roditeljima, starateljima/hraniteljima, vaspitačima, pedagozima i svima onima koji učestvuju u procesu odrastanja dece, njihovog odgajanja i vaspitavanja.
Obuhvativši period od samog rođenja pa sve do punoletstva i odvajanja, autorka je kroz brižljivo odabrane primere iz stručne prakse osvetlila ključne tačke i ukazala na svu kompleksnost odrastanja na jednoj, i vaspitavanja na drugoj strani. Mrežom prikazanih situacija, i relacija i odnosa koji iz njih proizlaze, od početka do kraja je ubedljivo argumentovala profesionalni stav potvrđen uspešnom realizacijom programa „Dete u centru”.
Stoga je ova knjiga dragoceni i siguran vodič svima onima koji žele da zaista doprinose valjanom odgajanju dece. Stavljajući u prvi plan činjenicu da vaspitavanje počiva na ljubavi, na razumevanju i poštovanju ličnosti deteta, njegovih želja i potreba – autorka ne zapostavlja ni složenost pozicije odraslih i njihove zahtevne i odgovorne uloge.
Da bi dete razvijalo sopstvene sposobnosti, neophodna mu je svesrdna i dosledna podrška odraslih. A da bi izraslo u ličnost koju odlikuju poštovanje i odgovornost i prema sebi i prema drugima, potrebno je savesno učestvovanje svih onih koji mu u tome pomažu. To nije uvek lako, pokazuje nam ova knjiga na upečatljivim i prepoznatljivim primerima, ali nam pritom nudi i puteve za razrešavanje i prevazilaženje mnogih teškoća.
