Bajka utorkom: Kako da te godine ne pokvare

„Spavamo večeras u šatoru“ objavljujem svečano.

Moje devojke od 7 i 5 godina me gledaju sa nevericom. Pristaju sa oduševljenjem. Ide nam u prilog i to što smo naručili krevete za dečiju sobu u selu, izbacili stare i što novi kreveti kasne.

U 21 veku naša kuća je pod brojem „bb“. Nekako neverovatno, a u istu ruku i čudesno. Mi smo na mestu gde je ljubav. Nismo samo broj.

Ipak to kurirskoj službi ne znači puno. Okrenuli su suprugu, ali je ona stavila telefon da se dopuni na 15 minuta i baš tada je bio poziv. Ostali smo bez kreveta. Doneće ih sutra ujutru.

Vadimo šator iz šupe i zajedno ga sklapamo. Sve je kako treba.

„Možemo li da pozovemo Majdu (drugaricu) da spava sa nama?“

Naravno da može.

Supruga izlazi i pita me sa nevericom: „Stvarno ćete celu noc da spavate tu?“ 

„Naravno. Kada su šašave ideje u pitanju-uvek sam ozbiljan“

„I Majdu su zvale. Vas četvoro u malom šatoru?“

„Baš tako. Obećao sam devojkama.“

Dolazi Majdin tata i pita u neverici: „Ti si ih popalio da spavaju u šatoru?“

Nekako sam ponosan kada osmislim dečiju ideju. Kažu da je sve zemaljsko prolazno i ništavno, ali ja više nikome ne veruje na reč, volim da se sam uverim, dopuštajući sebi da uživam u malim trenucima još čvršće i jače verujem u njihovu prolaznost.

Život ne čeka nikoga. Pa ni tebe.

Ležemo. Toplo je, ne pokrivamo se. Knap smo sa mestom. Neko bi rekao da smo stisnuti. Biće nam to plus ujutru kada temperatura padne.
Čitamo priče pred spavanje. Devojke su pod utiskom krštenja na kom smo nedavno bili pa me teraju da im delove priče čitam kao što pop peva… njiima je to zanimljivo.. i meni je. Ostalim odraslima nije.

Čovek postaje najbliži sebi kad postigne onakvu ozbiljnost koju postigne dete koje se igra. 

Zaspale su nikada brže. Toplo mi je, bogami i neudobno. Razmazio sam se spavajući po kvalitetnim dušecima. To je. Ništa drugo. Boli me i ruka, imao sam povredu nedavno i teško mi je da se namestim i u normalnim uslovima. Njih tri spavaju kao bebe.

Budim se na svakih pola sata, nekada da pomerim ruku i smanjim bol, nekada da proverim da li su otkrivene. Ipak je lep osećaj. Avantura, kao i sve u životu ima svoju cenu.

Setim se da kao mladić nisam kukao kada sam po raznim žurkama i kafanama bančio do jutra. Sada je mnogima to strano. Valjda su ih godine pokvarile.

U 04:00 pevac se čuje. Dere se kao lud. Nije mi jasno. Nije svanulo. Definitivno ne zna u sat. Pokrivam ih i nastavljam da spavam.

05:00 Opet pevci, sada već u horu. Imam utisak da ih ima barem 20 i da su svuda oko nas. Svež jutarnji vazduh ulazi kroz otvore i osećam svaki udah. Priroda se budi. Ušuškam ih i ustanem lagano. Izlazak sunca samo što nije.

Sunce nas podseća da imamo pravo da počnemo ispočetka.

Puteva ima trista da se ode iz detinjstva.
A, samo se retki sete, da ostanu večno dete.

Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.

Johny –  vječno dijete 🙂

*misli o ozbiljnosti su Heraklitove, stih o retkim što se sete i što tebi iz detinstva vraća slike -vlasništvo je Antić Mike.

Prijavite se na besplatni newsletter na
https://subscribepage.io/bajkautorkom

Nikola Petrović Johny je autor popularnog bloga i instagram profila “Sasvim digitalno” i kreator E-booka “Kako uspešno voditi Instagram” koji vam može pomoći da vaše ideje proširite i do vašeg hobija napravite biznis.

Izvor: Detinjarije.com