Kako, pa šta onda da radite?! Pa, šta ste pravili decu, kad pre toga niste prošli adekvatne obuke za roditelje!
…Ok, pa stvarno ne treba da bude toliko teško. Kako ono beše – ljubav, strpljenje, pregovaranje, jasne granice, paziti da se ne povredi… Ne zvuči, nemoguće… valjda.
E pa sad, kako kome. Čovek nikad ne zna šta sve može da ga zadesi.
Da li ste svesni da i pored sveg vašeg truda i zalaganja, uvek postoji opasnost da u vama, u nekom trenutku slabosti i pored vaskolike ljubavi, posvećenosti i strpljenja, probije onaj divljački, zastareli roditeljski impuls, pa da svoje dete koje vam se besno otme iz ruke i izleti na ulicu punu automobila isprašite po turu, i to vrlo talentovano i znalački i ako vam je prvi put i nikada pre toga niste vežbali?
Da, da…
I šta onda?
…Pa ništa… potonućete nepovratno u blatnjavi kal u kome su ogrezli i svi drugi divljaci poput vas koji nisu uspeli da idu u korak sa savremenim tokovima u vaspitanju svoje dece.
Verovatno ćete prvo zaprepašćeno gledati u svoje dete koje se smirilo i zaprepašćeno gleda u vas. Pa ćete zatim posle tog prvog čuđenja, vrlo verovatno oboje početi da plačete, pa ćete ga zatim mnogo ljubiti i maziti i izvinjavati mu se, a ono će vas gledati sa još večim čuđenjem, ali sada već ozbiljno uplašeno, ne zbog batina, već zbog vašeg idiotskog ponašanja.
A posle… Eh, pa pitaćete se gde je zapelo, razmišljaćete o tome kako ste, eto, voleli to svoje dete više od života, i kako ste se baš trudili da zapamtite sve savete i da pročitate sve članke o roditeljstvu, ali eto, sada je kasno, posrnuli ste i to je to. Nema više reklame za stambeni kredit. Sada ste lik iz crne hronike pod naslovom – Majka monstrum.
I, gde je zapelo? Pa evo gde!
Reći ću vam na ličnom primeru.
Ja sam, recimo, u jednom takvom očaju, posle scene otimanje-ruka-auto-po turu-plakanje-krivica- itd, pozvala, naravno, a koga bih, nego svoju sveznajuću mamu, čiji sam ideal i uzor tako grubo izneverila. Čisto da joj saopštim kako sam najgora majka koja je ikada svetom hodala i da joj se isplačem najstrašnije zbog užasne sudbine svog jadnog deteta. A onda. Nećete verovati. Dobila sam odgovor koji me je dotukao.
- – Pa, dobro, čekaj sine, to je drugo… znaš, i ti si jednom kao mala izletela pred neki motor, pa sam te ja, isto tako…iz straha…”
- – Molim!!! Kako to misliš, to je drugo!!!
Pa eto gde je zapelo!!!
Doduše, jeste da se ja ne sećam te scene sa motorom, ali evo, sami ste svedoci kako su te batine uticale poražavajuće na moju ličnost, i dovele do toga da i sama postanem majka monstrum! I ko zna kakve sve još posledice imam a da nisam ni svesna. Srećom, pa je moje dete još malo. Nadam se da će mu naša država uz pomoć ovog novog zakona naći adekvatnog staratelja, osvešćenog, edukovanog i punog razumevanja, pa će valjda uspeti da ispravi sve ono što sam ja pokvarila svojom glupošću i neukošću. Uostalom, vidite da nisam kriva ja nego moja užasna majka.
A ja sam joj se toliko divila.
Mada, trebalo je da znam, ipak ona nije bila profesionalno edukovana za posao roditelja, a nema ništa gore od amaterizma u tako ozbiljnim stvarima.
Autor: Jasmina Dotlić
Izvor: Osvajanje tišine
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Prijavi se za vebinar “7 roditeljskih mitova koji ti otežavaju život”
Da li je svaka kazna nepoželjna i traumatična za dete? Postoji li jedan pravi recept za podizanje dece? Koliko roditelji zaista mogu da utiču na svoju decu? Da li treba...
Jesam li ja kanta ili roditelj?
Nemam svoje granice. Ja sam majka koji je previše ozbiljno shvatila ideju da biti roditelj znači biti sigurna luka i kanta za negativne emocije svoje dece. Zato što želim da se osećaju potpuno prihvaćenim, dopuštam...
Mama i tata, ja nisam kriva što je vama loše!
„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako… Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate… Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti...
Nama niko nije govorio ”Volim te”
Piše: Angelina Radulović Nama niko nije govorio ”Volim te”. Nisi mogao isterati lako tu rečenicu iz naših naoko težački grubih roditelja. Njihove su reči bile skupe. Pohvale još skuplje....
Zanimljiv, duhovit i svakako realističan pristup ovoj uvek aktuelnoj temi. Medjutim, grešite u pretpostavci da ste monstrum (od majke) ukoliko “zgrešite”, to jest pribegnete neželjenom ponašanju, odnosno batinama. Ni jedan psiholog ili terapeut Vam neće dati tu etiketu, jer se podrazumeva da je ljudski grešiti, znači greške su prihvatljive. Medjutim, fizičko kažnjavanje kao izbor metode vaspitanja je pogrešan, to zapravo poručuju protivnici Z. Milivojevica. (Ne da ste automatski monstrum.) I, lično verujem da je ova zabrana usmerena na one roditelje kojima je to prvi izbor u vaspitanju dece, što sa Vama i većinom roditelja srećom, nije slučaj.
@neki drugi dr. Fantastičan tekst.Suština borbe protiv ovakovog nakaradnog zakona uopšte nije ono što navodite i pokušavajući da relativizujete. Možda ste zaista puni idealističkog naboja i humanih principa, pa u svojoj naivnosti ne vidite šta “zapadni dobrotvori i neše mesije valjaju iza brega”. Vredelo bi da dobro razmislite o posledicama ozbiljnog mesanja drzave u porodične odnose. Koja je to šteta da se dozvoli nekome da proizvoljno pprocenjuje(preciznosti tu nema) da li je roditelj prešao meru ili ne. Uostalom postoji sasvim dovoljno paragrafa u postojećim zakonima da stvarno se onemoguće i kazne roditelji nasilnici. Sve ostalo je otvaranje pandorine kutije sa neverovatnim mogućnostima zloupotreba, a bez i jednog potrebnog razloga da se donose takvi zakoni. Pogledati odličnetekstove dr Slobodna Antonića i doc Milana Stankovića:
http://www.nspm.rs/prikazi/gradjansko-vaspitanje-i-deca-spijuni.html?alphabet=l
http://srbin.info/2015/01/08/sta-nam-sprema-evropa-da-li-ce-deca-vaspitavati-roditelje/
Naš narod uima sasvim lepu izreku NE ČAČKAJ MEČKU!!!
Ako pal pripadatelokobimim NVO-ima mesijima evroatlantskih blagostanja, gej civilizacije i vlasništva državne administracije nad svakimsekundom naših života, onda sa vama nema bilo kakve dalje diskusije već surove borbe. Izbora nema, poraz je i kraj civilizacije.