Dinamika koja nas povezuje tananim nitima lojalnosti s vlastitom porodicom i pokolenjima predaka često neprimetno upravlja našim životima i sudbinama, srećom i nesrećom, zdravljem i bolešću. Helingerova sistematska psihoterapija vodi otkrivanju ove skrivene dinamike nudeći nam mogućnost da istinski sagledamo svoju situaciju, kao i ostalih članova porodice, i tako se na primereniji način prema njoj odnosimo.
Bert Helinger mi je pomeo um i dirnuo dušu. Bila sam zbunjena, šokirana, ali istovremeno i radoznala. Mnogo toga u vezi s njegovim idejama, na prvi pogled, činilo mi se neverovatnim, ali i zastrašujuće poznatim. Jednostavno sam fascinirana njegovim terapeutskim radom. Tri dana sam ga posmatrala kako pred više od četiristo posmatrača radi s teško bolesnim ljudima. Rečima je teško opisati dirnutost koju osećam u dubini duše. Bilo da sam ga doživljavala na delu, rovarila po njegovim knjigama ili, kako je to kasnije bio slučaj, satima razgovarala s njim, uvek sam posle toga osećala nešto veoma čudno, poput spokojstva, opuštanja, neku tako mirnu vedrinu između sveta i sebe. Na čemu to počiva? Verovatno da ima veze s načinom njegovog rada i njegovom neumornom potragom za ljubavlju kao izvorom svih zapletenosti, patnji i bolesti.
Šta je to čime se rukovodi mišljenje ovog čoveka prilikom njegovog terapeutskog rada i kako mu uopšte polazi za rukom da tako precizno i nepogrešivo upre prst upravona slepe mrlje beznadežnog opšteprihvaćenog prosvetiteljskog mišljenja?
Koju ulogu vi kao terapeut imate u društvu u kojem se država i crkva strogo odvajaju, u kojem sveštenici gube svoju ulogu dušebrižnika i svoj autoritet?
Za mene je važno da pomažem ljudima da rešavaju konflikte i da ih dovedem u dodir s isceljujućim energijama u njihovim porodicama. To, u osnovi, i nije samo terapija, već i služba pomirenja. U tom smislu ja sam takode i dušebrižnik. I osecam se kao učitelj. Za mene terapeut nije pojam koji mi posebno znači.
Zbog čega vas ovaj pojam „terapeuta“ ne zanima? Upoznali ste polje dušebrižnika, a upoznali ste i polje terapeuta. Stojite li sada izmedu tih dveju grupa?
Za pojam terapeuta vezuje se predstava o tome da se nešto radi, predstava da lečim nešto što je u mojoj moći, pod mojom kontrolom. Po mome shvatanju, sudbina i sile koje deluju nešto su isuviše veliko da bih za sebe mogao da kažem da ja tu mogu da se mešam, ili pak da ostvarim određeni cilj.
Čini mi se da je ovaj vaš protivargument za rad razumljiv ako imamo u vidu tradicionalnu psihoterapiju. Ali u meduvremenu je nastao čitav niz drugih terapeutskih škola koje sebe ne shvataju kao izvršioce, nego u krajnjoj liniji kao pomagače pri isceljivanju rana i koje nude prostor u kojem ljudi mogu da se izleče.
Za mene i to ide predaleko. Ja se, u osnovi, udružujem s roditeljima ili nekim drugim osobama kojima je naneta nepravda i uvodim ih u igru. Ono isceljujuće potiče od njih, a ne od mene. I suprotstavljam se onima koji upadaju na silu, koji opterećuju sistem i dovode ga u haos svojom drskošću, sprečavajući na taj način da deluje ono isceljujuće. Ne radim ništa više od toga. Ja bih, u krajnjoj liniji, mogao da se nazovem porodičnim terapeutom, jer pomažem sistemu da pronađe svoj put i svoj poredak.
