Mnoge terapije usredsređuju se na pojedine oblasti i pružajući nova iskustva proširuju svest. Telesne terapije, kao, na primer, bioenergetika, polaze od toga da se mnogi psihički poremecaji odražavaju u napetosti mišica i da mogu da se otklone. Na taj način uspostavlja se veza s dubokim osećanjima – takođe s ljubavlju prema svojoj porodici. To olakšava, opušta i daje novu snagu.
Ipak, osnovni problemi vezani su za porodicu. Tačnije receno, za činjenicu da je pojedinac, šta god on javno izjavljivao, u dubini svog bića odan svojoj porodici. Ja moram da priznam tu duboku ljubav. Ali ako neko u današnje vreme kaže da voli svoju porodicu, već postaje sumnjiv i zapada u teškoće.
Smatrate da je u terapijama trend da se nauči kako se odvojiti od roditeljâ i porodice? Dakle, sloboda kroz distanciranje od roditeljâ?
Čini mi se da je tako. Ali ova duboka ljubav ne trpi da se neko na duži period suprotstavlja svojoj porodici. Zato onaj ko se bori protiv svoga oca i sâm postaje upravo onakav kakav mu je otac, a ko se bori protiv svoje majke sasvim sigurno postaje upravo onakav kakva je i majka. Kao što je Muhamed rekao: „Onaj ko svoga brata okrivi za neki greh, ne može umreti pre nego što i sam ne počini isti greh.“ Slično će se dogoditi i nama ukoliko na taj način odbacujemo svoje roditelje.
Mnogi poremećaji i bolesti nastaju iz ove borbe, zato što neko neće da prizna da je vezan. Onda ja kao terapeut pokušavam ponovo da pokrenem pozitivnu energiju izvorne ljubavi.
Odlomak iz knjige „Priznati ono što jeste – Razgovori o upletenosti i rešenju“, Bert Helinger, Gabrijela ten Hevel (Laguna)
Bert Helinger (1925) je studirao filozofiju, teologiju i pedagogiju. Boravio je šesnaest godina kod Zulua u Južnoj Africi kao član jednog katoličkog misionarskog reda. Potom je počeo da se bavi psihoanalizom i preko grupne dinamike, primarne terapije, transakcione analize i različitih oblika hipnoterapije razvio je sopstveni način sistemske i porodične terapije.
Iako u ovoj knjizi odgovara na suštinska pitanja poput nasilja i krivice, usvajanja dece i incesta, Helinger povlači jasnu liniju razgraničenja između odgovornosti u psihoterapeutskom i javnom polju.
„Njegova razmišljanja pozivaju na intenzivnu razmenu misli i osećanja. On provocira, fascinira, duboko dira i ljuti. Ta mešavina hrani duh i pokreće misao tamo gde se ona inače zadovoljno zavaljuje u udobni naslon fotelje opuštenosti. I posle toga na svet se gleda nekako otvorenije i popustljivije.“ Gabrijela ten Hevel
