Bez njega bismo se preobrazili u zombije

Posledice redovnog nespavanja mogu biti, reći ćemo neuvijeno – pogubne. Uticaće nam na razmišljanje i ponašanje, na osećanja i telesne reakcije.

Šta je san?

San je jedna radoznala zverka: pokušaji razotkrivanja šta se tačno zbiva kad zaspimo doneli su naučnicima mnogu besanu noć. Procesi kroz koje prolazimo kad spavamo izuzetno su složeni, međutim, u jednome su svi saglasni: san je neophodan za funkcionisanje mozga i tela. Bez njega bismo se preobrazili u zombije (stanje koje vam je možda poznato ako ste čitavu noć rmbačili).

San nam daje priliku da se povratimo i regenerišemo. Posredi je aktivan proces – dok mi sanjamo kako smo dobili sedmicu na lotou i skakućemo po fontanama sa šampanjcem, naše telo se baca u neke životno važne aktivnosti. San utiče na našu sposobnost primene jezika, održavanja pažnje i sumiranja svega što vidimo i čujemo. Mozak vredno filtrira informacije, beleži sećanja i probira naša osećanja kako bi stvorio nova gledišta i ideje. Ono što smo naučili i saznali preko dana sada se organizuje i određuje kako ćemo se osećati i ponašati kad se budemo probudili. A to je samo psihološka strana – burni su i telesni procesi. Telo se opušta i zapada u stanje paralize kako ne bismo dosledno radili ono što sanjamo da radimo, a tu se uključuje i endokrini sistem (skup žlezda koje nam regulišu metabolizam, rast, obnavljanje itd.), lučeći određene hormone i sprečavajući nas da se budimo.

San: činjenice

Nespavanje je među najčešćim žalbama koje doktori imaju prilike da čuju. U Britaniji se 51,3% odraslih noću muči da zaspi, dok svaki deseti Britanac pati od nesanice (uporne nesposobnosti da postigne neometan san u adekvatnom trajanju). Ovi alarmantni statistički brojevi čak rastu kod starijih od šezdeset pet godina – u tim godinama od problema sa spavanjem pati svaka peta osoba. Možda zato nije ni čudo što se nespavanje smatra krupnim problemom institucija javnog zdravlja. Služba državne statistike sprovela je 2001. obimno istraživanje radi utvrđivanja najučestalijih zdravstvenih problema u ukupnoj populaciji Engleske, i poremećaji spavanja i umor pokazali su se kao najčešće prijavljivane tegobe. Ljudi koji pate od nespavanja takođe su prijavljivali da im ono snažno utiče na mentalno i duševno zdravlje.

Ali to nipošto nije samo problem Velike Britanije. Svake godine se širom sveta potroši novac u vrednosti milijardi funti na propisane lekove, pomoćna sredstva koja se kupuju bez recepta i druga rešenja za spavanje. Američki sistem za istraživanje bihevioralnog faktora rizika utvrdio je jednim ispitivanjem (2009) da je od ukupno 74.571 ispi-tanika u Americi čak 37,9% prijavilo da je u prethodnom mesecu nenamerno zaspalo preko dana najmanje jednom. To nije samo nezgodno (i potencijalno neprijatno), već može biti i vrlo opasno.

San je nešto što moramo imati. Programirani smo da spavamo i ne možemo obuzdati tu potrebu koliko god se trudili. A sve to znači da je prilično jezivo ako nam san izmiče čak i kad smo potpuno iznureni. Međutim, nemojte paničiti. Ova knjiga će vam pomoći da izađete na kraj i sa tim, i da brzo prevaziđete probleme koji proističu i iz manjka spavanja i iz poremećenog sna.

Stepen lišenosti sna

Svi se razlikujemo, pa se tako naveliko razlikuju i kvalitet i količina sna koji su nam potrebni. Nasuprot uvreženom uverenju, ne postoji sveprimenljivi „savršeni“ broj sati koji će svima odgovarati. Većina odraslih ljudi u proseku spava između sedam i osam i po sati svake noći. Međutim, neki će savršeno funkcionisati i sa svega četiri sata (tu sreću otprilike ima samo 1% ljudi, po podacima Centra za san Univerziteta Lafbora), dok je nekome pak potrebno devet ili deset sati. Nema opšteg konsenzusa niti zlatnog pravila. San je skroz-naskroz individualan. Možda je vama dovoljno šest sati da sutradan budete u najboljem izdanju, dok će nekome istog pola, godina, visine i težine trebati osam sati svake noći. Na koji način telo uravnotežuje potrebnu količinu sna s količinama sna koje mu pružamo – to se ne može ukratko objasniti, pa čak ni naslutiti. Zato i morate da se oslanjate na to kako se konkretno osećate – fizički i psihički – a ne na to kako smatrate da bi trebalo da se osećate. Ako ste umorni nakon svega pet sati sna, to je prilično dobar pokazatelj da vam svake noći treba više od pet sati. Telo vas neće lagati.

Način na koji nas manjak sna pogađa takođe je potpuno individualan. Vrlo retko se sprovode ogledi u kojima se ljudi lišavaju sna, pošto se smatra da takva praksa nije etički opravdana. Pedesetih i šezdesetih sprovedena su neka ispitivanja (koja su izazvala silno mrštenje zbog sadržanog rizika) i ona ilustruju koliko je san važan. Fizičko i emocionalno dejstvo neispavanosti na ispitanike nakon dužeg lišavanja sna bilo je dramatično – i zato se i smatra naročito surovom torturom kada se nekome uskraćuje san. Moramo spavati da bismo preživeli.

Na količinu vremena koju treba da provodite u postelji uticaće godine, način života, ishrana i razmišljanja. Menja-nje razmišljanja i osećanja u vezi sa snom ima ključnu ulogu u borbi za bolji san – bilo da vam naiđe poneka neprospavana noć ili nedelja, bilo da patite od hronične nesanice.

1 2 3 Sledeća strana