Biju klinci, a njih niko ne sme da dira

Po oceni psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića, kad su došla vremena u kojima se deca ne smeju tući jer će u suprotnom roditelji završiti u zatvoru, nastupila su ova u kojima deca tuku starije.

Napad golobradih delinkvenata na Rašu Popova nikog nije ostavio ravnodušnim. Pogotovu što je on, koji je ceo život pisao i radio za decu, postao žrtva braće, desetogodišnjeg I. N. i godinu starijeg J. N., koja iza sebe imaju više od 300 prijava zbog razbojništava, krađa i smrti starca nakon što su ga pretukli. To što oni pred zakonom ne mogu odgovarati jer su mlađi od 14 godina i ne podležu krivičnoj odgovornosti, svakako nije opravdanje što niko ništa ne preduzima da bi ih sklonio s ulice i zaustavio u divljačkom pohodu na stare i nemoćne. S druge strane, da u 81. godini Raša Popov ima snage, ali i želje da se odbrani šamarima, on bi, shodno našem zakonu, za to krivično odgovarao – jer decu niko ne sme da bije.

Zakon zaista ne predviđa sankcije za decu tog uzrasta, smatrajući ih nezrelim, ali ne kaže šta da radi žrtva i koja su njena prava. Kad se tako nešto desi, po zakonu, maloletni delinkventi se sprovode u centar za sociijalni rad, koji mora da im obezbedi smeštaj, hranu i psihološko savetovalište. No, niko ne može da ih spreči da pobegnu iz institucije u koju ih centar za socijalni rad smesti pa se ne zna čiji je propust što oni već sutra mogu harati ulicama.

Inače, sve više deca čini sve više teških prestupa. Ivana Stevanović iz Centra za prava deteta kaže da jedino policija efikasno radi svoj posao, ali to nije dovoljno.

– Sistem ne primenjuje mehanizme koji postoje da to spreči, sve se prepušta slučaju i dozvoljava se da deca uđu u ozbiljne probleme pa tek kad napune 14 godina, reaguje se – ističe Ivana Stevanović.

Po podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, u Srbiji je lane 15.000 dece izvršilo neko krivično delo. Maloletnička delinkvencija je u porastu, a među počiniocima je sve više dece mlađe od 14 godina. Poražava i što su maloletnici sve brutalniji, ne prezaju od korišćenja oružja, a možda najviše zabrinjava to što zbog učinjenih dela nemaju osećaj krivice ni odgovornosti.

Direktor Zavoda za vaspitanje dece i omladine Dragan Rolović ističe da zabrinjava činjenica da su deca ispod 14 godina nekad obijala trafike i džeparila putnike u autobusu, a danas kategoriju krivično neodgovorne dece popunjavaju oni koji čine teška razbojništva s upotrebom sile, a nekad i pod pretnjom oružjem.

– Naš zavod je još pre deset godina prepoznao taj problem i došli smo do zaključka da tu vrstu krivičnih dela obično čine deca koja žive i rade na ulici i predstavljaju potencijalne žrtve nasilja, prostitucije i trgovine ljudima – objašnjava Rolović. – Ona su potom ušla u sistem socijalne zaštite, ali je problem to što su naše ustanove otvorenog tipa i iz njih se može pobeći. Dakle, deca mlađa od 14 ne mogu biti stavljena pod ključ, već samo u ustanovu socijalne zaštite ili hraniteljsku porodicu, odakle mogu otići i počiniti novo krivično delo.

Po oceni psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića, kad su došla vremena u kojima se deca ne smeju tući jer će u suprotnom roditelji završiti u zatvoru, nastupila su ova u kojima deca tuku starije.

– Ono što se desilo Raši Popovu je i simbolički važno – kaže za „Dnevnik” Milivojević. – Jer, on je pozitivan lik mnogih generacija dece i ceo svoj život je posvetio upravo njima. Tragičnom igrom sudbine, baš on je postao žrtva dece koja su kao čopor pokušala da ga opljačkaju i tuku. Ta deca ne napadaju moćne muškarce i žene već slabašne i stare, koji ne mogu da se brane. Nema sistema, dečja prava smo toliko ugradili u zakone da bismo ih zaštitili, a zaboravili da kažemo šta kad nisu dobra. Policija im ne može ništa, kao ni centar za socijalni rad. Oni to i te kako znaju i zato ponavljaju krivična dela i tako više stotina puta. Verovatno će i kasnije nastaviti da pljačkaju, napadaju, tuku i koriste ovaj bespomoćni sistem.

On naglašava da se u fokus mora staviti porodica.

– Ta dva mala Roma su verovatno roditelji poslali na ulicu da donesu neki plen. Oni imaju mentalitet „grabljivaca” – oni idu u grupi, biraju nekog bespomoćnog i onda ga napadaju da bi došli do plena, što ukazuje na to da su „dobra deca svojih roditelja”. Roditelji su devijantan sistem vrednosti preneli deci i onda ona donose kući to što otimaju od starijih i bespomoćnih. Deca su dvostruko zaštićena u svojim pravima: prvo, jer su deca, a drugo zato što su Romi. Ko onda njih sme da dirne? No, nisu samo oni delinkventi već su tu sva deca koja nisu socijalizovana, ne razumeju šta je dobro, šta ne i nemaju strah od kazne. Sve prisutniji problem našeg društva je da roditelji nekritički podržavaju decu, misle da su dobri samo ako pokažu ljubav, a ako pokušavaju da disciplinuju dete, a ono se pobuni i shvati disciplinu kao nedostatak ljubavi, roditelji popuste. I eto, deca koja nikad nisu kažnjavana, ne žele da odrastu, sebična su, narcisoidna, nasilna i nemaju radne navike – zaključuje Milivojević.

Ljubinka Malešević

Roditelji skroz obespravljeni

– Prava deteta ne smeju da ograniče prava roditelja – ističe Zoran Milivojević, dodajući da se sad ponovo vodi rasprava o Građanskom zakoniku kojim se predlaže stroga zabrana roditeljima da tuku decu.

– Ne sme država zabraniti roditeljima da, kad im ne ide lepim s decom – a ko voli da tuče svoje potomstvo? – posegnu za ružnim. Jednostavno, ima dece i situacija kad mora kazniti dete, i to se ne sme proglasiti krivičnim delom jer se radi o kredibilitetu roditelja. S jedne strane, dekriminalizujemo posedovanje manje količine droge, a s druge, kriminalizujemo to što neko svoje dete udari po guzi.

Izvor: Dnevnik.rs