Brana Cvetković, nezasluženo zaboravljeni čarobnjak rime

Pripremila: Jasmina Jovanović

Jedno vreme, ime Brane Cvetkovića je bilo sinonim za smeh. Ljudi iz čitave Srbije su putovali u Beograd na njegove predstave, po porciju smeha i razbibrige.

Svestran još kao dete, Brana je u Minhenu studirao slikarstvo i glumu. Međutim, nije odoleo ni izazovu štampane reči. Najpre izdaje satirični list «Satir», a potom pozorišni list «Gluma». Prvi je došao na ideju da osnuje udruženje glumaca, a onda i vodviljsko satirično pozorište «Orfeum» u Beogradu. U njemu je bio sve: pisac, glavni reditelj, glumac, scenograf, kompozitor, učitelj mladim glumcima…

Smeh kao pokretač

Smeh je bio Branina inspiracija i cilj. Upravo u jednoj od njegovih priča za decu «Cerekalo», nalazi se njegov moto: «To je što vi niste znali, Smeh vam fali! Gde smeh vlada, nema plača! Vedra duša snagu jača i veseo život sprema, a turoba snage nema!».

Čika Brana deci…

Branislav Cvetković je i jedan od pokretača «Politike za decu», u kojoj je radio celu deceniju, pred Drugi svetski rat. Za «Politiku» namenjenu najmlađima je pisao i crtao, a njegova popularnost je bila tolika – da su mu pisma koja su mu slala deca, naslovljena samo sa «Čika Brana», stizala iako na njima nije stajala adresa. Taj podatak dovoljno govori o njegovoj popularnosti.

Izuzetno stvaralaštvo

Nažalost, Brana je umro 1942. godine, usred rata, ne stigavši da svoje rukopise uobliči u zbirke. Njegove rimovane pripovetke su jedinstvene u srpskoj poeziji za decu, a stihovi jednostavno očaravaju mališane. U njima susreću skakavce i komarce, koke i piliće, pečurke i lonce… i razna druga «čudesa». Čika Branini likovi prosto plene: Ranko Neopranko, muha Zunzara plavoruha, mlad komarac tankog struka po imenu Zujić Zuka, mišić Micko Svebigricko, slaba žaba Kreketuša Puniguša, Zečinjak Kupušnjak, Medo Medenjak…

Neka od dela Brane Cvetkovića su «Nevidiš», «Zunzarina palata», «Predstava u praznoj šupi», «Priča o Valjušku», «Cerekalo», «Nasmejani mrgud»…

Život kao anegdota

Za život Brane Cvetkovića je vezano dosta anegdota, uključujući i dramatičnu situaciju kada su ga roditelji jedne zime izgubili u snegu, bežeći pred turskim nasiljem. Srećom, ubrzo su ga našli.

Odrastavši u Beogradu, u Hilandarskoj ulici, Brana je zabavljao komšijsku decu izvodeći predstave u podrumu svoje kuće. Tu je bio i glumac, i scenograf, i reditelj, i kostimograf – kao što je radio i kasnije, u «pravom» pozorištu.

Kada ga je žandar jedne noći pitao u gluvo doba šta on to radi čitavu noć kada sav svet spava, Brana je odgovorio vedro kao i uvek – da mesi hleb! Potom je začuđenom čuvaru reda objasnio da piše za novine koje mu plaćaju za to… pa on posle kupi hleb!

Širok Branin opus i oko dve hiljade pesama za decu izgleda da nisu bili dovoljni srpskoj kritičkoj misli da ga zasluženo ovenča slavom. Neumoljivo su ostali «gluvi» za Branino stvaralaštvo. Ostaje nam da se nadamo da će neki novi klinci otkriti čari njegove poezije, i da će ih preneti na pokolenja koja dolaze.

Ranko neopranko

Dok je bio sasvim mali,
Vrištao je kad ga prali!
A kada je bio veći, umeo je i uteći!
Umeo je da se skrije,
Da ga mati ne umije!
Na blato se sasvim sviko,
Beše prljav kao niko!
Drugovi ga zato zvali,
Baš u zbilji, ne u šali –
Mali Ranko Neopranko!

Zimska pomoć

Kad sekica jutros dobi
Doručak u toploj sobi,
Uzdrhtala kao klas!
Pod prozorom, usred ciče,
Zapištalo gladno ptiče,
Pa mu seka čula glas.

Da okusi nije htela,
Nego reče: «Od svog jela
Prvo gladnoj ptici daj».
U žalosti za ptičicom
Zahvatila kašičicom
Ponajveći zalogaj.