Rođena je zdrava i usnula. Prelepa. Savršena. Verujte mi na reč. Držala sam je u nedrima….. Tako usnulu i savršenu. I celivala dok je nisu odveli. Daleko od očiju, ali nikada iz duše i srca. Nikada. U svakom mom atomu, ona i dalje živi.
Ovo su moje cake kako štedim vreme u toku dana kako ne bih imala osećaj da sam „ko na traci“:
Imam osećaj da moj muž MORA ponekad da misli kako je lepo što je dobio dete kada je već morao da izgubio ženu. Jer boktepita ko je ova gospođa koja sedi kraj njega na kauču i sanja o vikendu u Ikei.
Mislila sam da ću kao zaposlena mama nekako biti pošteđena barem dela tereta majčinstva i vođenja domaćinstva. Ali sam otkrila da je zapravo potpuno obrnuto…
Kad u špajzu bude sve klasifikovano, kao po histeričnim časopisima, u kojima je i nered uredan i složen…
Marisina majka je uvijek bila umorna. Bila je to, prema rečima njene kćerke, super žena koja je osamdesetih godina prošlog veka pokušavala da ima sve.
Pa zašto bre, žene? Zar nije dovoljno što ste posvećene toliko koliko jeste?
Ovo je sasvim besplatno i jednostavno. Pokupim se i odem u prvu šumu, šumarak, šumicu ili šikaru. Dođem lepo tamo, isključim se i ćutim…
Ko su ti ljudi koji ne zapadnu u paniku ako im uskratite masnoće i ugljene hidrate na tri sata? Ozbiljno. Kako je to moguće?
Ajde, neka mudruju, ali što zamajavaju ove buduće majke i usađuju im komplekse i nervozu, to nikada neću moći da svarim.
