Da se ja nešto pitam, a ne pitam se, na onaj papir koji potpisujete kada sklapate brak, dodala bih zabranu za reči MOJ i TVOJ. Postoji jedna reč koju veoma retko čujem. Eto tu reč bih uvela kao obaveznu i jedinu moguću. Znate valjda koja je…
Nastavak priče sledi posle dva sata, kada su nas roditelji sačekali nakon takmičenja. Po izrazu maminog lica shvatili smo da nešto nije u redu.
Kada sam polovinom oktobra doputovala kući, na raspust, dočekao me je papir, kucan na kompjuteru, savijen na četiri dela. Onako, blago izgužvan, odisao je nevoljom. Uz papir sam dobila poruku: „Spasi mi dete“.
Omakla se loša ocena… svakome se desi. Roditelji podele sa nama našu muku, uteše nas i ponude pomoć da savladamo gradivo koje ne razumemo.
Svake godine, tradicionalno, poslednje subote u septembru održava se roditeljski sastanak. E, o tome ću. Samo, ova priča počinje mnogo ranije…
Sigurna sam da svako ima sposobnost da iznese svoju priču. I svako ima nešto lepo što bi trebalo da ostavi za sobom.
Ne pravite se važne što imate sina nego kada od njega napravite čoveka. E tada ću vam se pokloniti i skinuti kapu.
I tako rastemo naviknuti da smo mi krivi za sve. I da se osećamo loše. I da se izvinjavamo. I da još i poverujemo u to. Jer kako drugačije?
Neću napisati njegovo ime. Kada je pošao u prvu godinu srednje škole doživeo je, kako vi odrasli to kažete, “vršnjačko nasilje”.
Pita on nju: „Gde je programer?“ a ona kao iz topa kaže: „Ko? Ona baraba?
