U radu s roditeljima susretala sam se s prilično neverovatnim situacijama: da roditelj smatra primerenim da dete predškolskog uzrasta odlučuje o tome gde će porodica provesti odmor, da li će osoba koja ga čuva nastaviti da ga čuva ili ne i slično.
Gde se tu nalazi problem? Zašto roditelji koji svu pažnju i brigu usmeravaju na decu, zapravo podižu depresivne i anksiozne jedinke?
Vaspitanje dece u današnje vreme može se roditeljima obiti o glavu kao bumerang.
Od toga kako je neko bio vaspitavan u detinjstvu zavisi kako će podizati svoje potomke, ali osobe koje nisu time zadovoljne tražiće nove načine vaspitanja ili jednostavno radiće sve suprotno stilu koji su osetili na svojoj koži
Ne smatrajte svoje dete preplašenim. Jedini način da prevaziđe strah jeste da od vas dobije potvrdu da ono to može.
Obratimo pažnju na to da smo mi ti koji su se razveli, te da se dete nikada ne može razvesti od svog oca/majke.
Ne postoji veći strah kod dece, pogotovu mlađeg uzrasta, od straha da će ga roditelji napustiti ili da ga neće voleti.
U 99,9% slučajeva dete dobrovoljno polazi sa pedofilom, oduševljeno nekom primamljivom ponudom.
Istraživanja sprovedena tokom prethodne decenije ukazuju koliko je bitna veza između privrženosti i nežnosti u detinjstvu i zdravlja i sreće u budućnosti.
