Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Sve slabiji rezultati na testovima iz Srpskog jezika na Maloj maturi predstavljaju ozbiljan problem celom našem društvu, a ne samo nastavnicima Srpskog jezika, zbog toga što ukazuju na smanjivanje sposobnosti učenika da uče, pa čak i da misle.
Ako se roditelji, koji su se naljutili zato što je dete uradilo nešto loše, malo distanciraju, dete se uplaši da ga manje vole i prihvataju, tako da pokušava da „povrati” ljubav i prihvatanje.
Deviza – Kako smo mogli mi, pa nam ništa ne fali – ne može se bezuslovno primenjivati, jer su uslovi i stilovi života u periodima koji se upoređuju različiti.
Obim, vrsta i složenost izazova sa kojima su se roditelji nekada suočavali tokom podizanja dece bili su drugačiji nego danas.
"Traženje pomoći je prvi, ali često i najteži korak. Na žalost, ovaj korak je toliko težak da se mnoga deca nikada ne odvaže na njega. Zato, umesto da čekate da vam se dete poveri vi preuzmite inicijativu." - napominje Jelena Holcer, pedagog
Govor predstavlja važnu stimulaciju razvoja neuronskih mreža, a samim tim i inteligencije kod deteta. U tom kontekstu se može i razmatrati značaj učenja drugog jezika u najranijem periodu života, što može biti izuzetno dobra stimulacija.
"Vi znate da je sin uvek sin"…Tooooo, Spale majstore! Slavice, svaka ti čast, voleću te još više (ako je to moguće) ".…a ćerka je i ćerka i sin," završava doktorka.
