Piše: Angelina Radulović
Ma koliko bili spremni, ma koliko želeli i iščekivali dete, činjenica je da nikada niste spremni. Makar, po prvi put.
Jer, roditi jedno malo biće menja život na načine na koje ne možemo da zamislimo. I zaista počinjem da sumnjam da postoje (ili mogu da postoje) one žene kojima je sve to, u danima koji su usledili posle čina rođenja, bilo „pis of kejk“. Jer, tako je normalno da si uzbuđen i sluđen, da ti hormoni divljaju a suze lipte svako malo. Sasvim je normalno da si konfuzna i zbunjena i da se pitaš „jebote šta mi je ovo trebalo, nisam to ovako zamišljala“. Sasvim je u redu da si potpuno zaleđena količinom odgovornosti koju tek sada počinješ da naslućuješ. Hej, jedno živo biće je u potpunosti zavisno od tebe.
Čoveče! Pa kako da ne budeš sluđen.
Jedna od najlepših stvari koje sam o roditeljstvu čula je da je dan kada se porodiš u stvari dan kada se rode dva bića – vaše dete i ti kao majka. I da je pred tobom da naučiš da budeš mama.
Neke će ta uloga mnogo promeniti, neke i neće mnogo. Neke će u svemu beskrajno uživati, neke će ostati zaglavljene između idealističnih očekivanja i realnosti svakodnevnice. Ali sve mi moramo dobiti vreme da porastemo kao mame. Da se rodimo, naučimo da hodamo i preguramo prve korake. Svi koji nas vole mogu i treba u tome da nam pomognu.
Problem je što na žalost, često ne znaju kako.
Zato ću pokušati da iskreno i bez uvijanja napišem šta je meni kao mami bilo potrebno i šta mi je pomagalo u prvim danima i nedeljama posle porođaja. Možda bude korisno nekome od vas. Da se nađete nekoj novoj mami koju volite.
Ne pravite gužvu
Iz porodilišta sam prvi put izašla plačući. Umorna, preterano oborenog pritiska zbog epiduralne anestezije, sa začetkom mastitisa i navalom hormona. I mislim da bih pala u nesvest da me je dočekala bulumenta, makar i meni dragih ljudi. Jer, trebao mi je mir, u mojoj kući. Da se saberem i dođem sebi.
Trebao mi je moj muž, njegov zagrljaj i utešne reči. Trebalo mi je da se opružim u svom krevetu, okupam u svom kupatilu, provedem dan gledajući svoje prvenče i diveći se tome kako smo savršenu bebu stvorili. Ne gomila rodbine, bučna i podnapita od kojih ću morati stojički da primam čestitke, dok jedva stojim iscrpljena i bolnih grudi. Ima vremena da slavimo i da se družimo. Kad budem na primer, mogla da stojim duže od pet minuta i sedim bar tri.
