Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut
Čitajte deci tužne priče, ali ne ostavljajte ih same sa tugom… Mnoge smrti kasnije u životu odbolovala sam zdravije i spremnije nego smrt Nemečeka (junak knjige Dečaci Pavlove ulice, prim. red.). U školi smo analizirali delo, koji je književni rod, koja je književna vrsta i sve po redu, ali niko sa nama nije pričao o smrti i tuzi. Dečije priče, pesme, filmovi sa tužnim krajem imaju važnu ulogu u razvoju dece, ali nisu zamišljeni da ih dete proživljava samo.
Pričajte deci o tome kako vi smrt doživljavate, šta vas teši. Ako vas ništa ne teši, kažite im da još tragate i da oni treba da tragaju za sebe. Pričajte im kako drugi narodi doživljavaju smrt, upoznajte ih sa mudrostima drugih ljudi… Ako ste iskreno verujući, podarite i svojoj deci tu ogromnu snagu koja se zove vera. Ako vas smrt plaši i ne znate šta da kažete na tu temu a da bude utešno, onda recite iskreno da ne znate. Ali da to ne znači da ni oni ne mogu da saznaju i možda vas nauče.
Dete nema ništa što bi mu pomoglo da shvati i prihvati smrt. Nema iskustvo, nema mudrosti draslih ljudi, nema čak ni tuđa iskustva, ni gomile knjiga pročitanih iza sebe.. Nema ništa osim sirovih emocija. Dobro je da prva smrt u detetovom životu bude smrt voljenog junaka iz knjige ili kućnog ljubimca, ali detetu se mora pomoći u tome… Te dečije knjige poput Devojčice sa šibicama, Dobrog drveta i sličnih, te knjige nemaju u sebi ugrađenu neku self help fioku punu zavoja i melema za prevladavanje tuge. To moraju da urade roditelji i učitelji.
Izvor: Željka Kurjački Stanić