Ponekad pustimo deci audio diskove, posebno u nesvakidašnjim situacijama kao što su putovanja, kada smo u vikendici ili ukoliko su se pojavili neodložni poslovi. Ali, takva varijanta slušanja ima svoje minuse. Prvo, najinteresantnije pripovetke i priče su zanimljive uglavnom velikoj deci, dok je manjoj deci potrebna upravo mama, mamin glas, mamine ruke. Stariji će sa zadovoljstvom slušati disk, a mlađi će postepeno otpuzati iz dečije sobe i nikakvo uspavljivanje neće uspeti.
Drugo, čitanje ozbiljne literature često zahteva objašnjenja. Mama može de u bilo kom trenutku prekine sa čitanjem i prokomentariše nešto što im je nejasno ili šta je još važnije da pravilno naglasi, objasni reči autora s moralnog, hrišćanskog pogleda, ukoliko se javi potreba za tim. Deca i sama postavljaju pitanja i mama može odmah da odgovori na njih. Ponekad se siže ili neka misao autora podudara sa našim porodičnim događajima ili problemima – i mi možemo da prekinemo čitanje razgovorom na tu temu. Tekstovi pravih literaturnih remek-dela često upućuju na druga književna dela, na istoriju, kulturu, vrlo često na Jevanđelje i religiozni život. I možda bi trebalo upravo sada obratiti pažnju dece na takve trenutke a možda i kasnije, zavisi od slučaja, roditeljima je to najlakše da urade kada oni sami čitaju knjigu deci. I upravo takvo čitanje i jeste ne samo kulturno provođenje vremena, već istinsko obrazovanje za decu.
I bajke, i klasika. Za sve uzraste.
Čitamo veoma laku, a pri tom dobru literaturu – na primer Čukovskog, Alana Milna, Kiplinga, Astrid Lindgren, Anu-Katrin Vesli. Ovakva dela su namenjema mlađoj deci, ali i stariji slušaju sa velikim zadovoljstvom. Čitamo Hektora Mala, Frensis Berneta, Žila Verna, Fenimora Kupera, Stivensona, čitamo i nekoliko puta Klajva Stejpla Luisa. Čitali smo sećanja o detinjstvu Aksakova – njegove „Dečije godine unuka Bagrova“, „Detinjstvo“L.N.Tolstoja, slična sećanja Klaudije Lukaševič, Ivana Šmeljeva.
Kada ima mnogo dece u porodici i samo jedna mama na sve njih, koja čita svima istovremeno, ispada da čitanje „raste“ zajedno sa starijim detetom. Kada je bio sasvim mali, pred spavanje smo mu čitali ruske bajke, Šarla Pero i Maršaka. Kada je porastao da može da sluša Žila Verna, reklo bi se da je to veoma težak zadatak: trogodišnjem detetu daj „ Babu i repu “, šestogodišnjem „Emila iz Lonebergija“, starijima „Tajno ostrvo“. I tada smo počeli da čitamo po redu: tokom nekoliko večeri, dok ne završimo, čitamo knjigu za mlađe, a zatim počinjemo-često i na nekoliko nedelja- knjigu za starije. I pokazalo se da mlađa deca zaista rado slušaju sve redom samo da mama čita.
Nedavno smo pročitali „Mrtve duše“Gogolja. Najmlađem slušaocu je bilo dve godine. Taj najmlađi slušalac teško da je bilo šta razumeo, ali se nije bunio, već bi brzo zaspao. Najverovatnije od dosade. Ili zbog toga što je mama sedela pored, držala ga za rukicu i pri tom nešto govorila. A sva ostala deca, uključujući i petogodišnjaka, veselo su se smejali šalama Gogolja i svaki put bi tražili da se pročita još malo. Da li su zaista moja deca sve razumela šta je hteo da kaže ruski genije u svojoj besmrtnoj „poemi“? Naravno da ne. Mada, teško da ovog autora razumeju mnogi i mnogi đaci koji „prelaze“ „Mrtve duše“, čitajući prepričan tekst. A da li mi i sami možemo uopšte da kažemo da stvarno razumemo naše pisce? Zbog toga smo, čitajući Gogolja, sa decom razgovarali o mnogo čemu. O rusiji XIX veka. O odnosima među ljudima. O strastima čoveka i o tome kako one osvajaju čoveka – ovakvog materijala ima više nego dovoljno u tom delu. A usput su deca zavolela Gogolja. I tokom nekoliko nedelja su svakodnevno slušali obrazac čudesne, muzikalne ruske reči. A pri tom je još i naša beba veoma brzo zaspala-šta još više možemo poželeti?
