Crtani filmovi - politika za decu

Sada smo dobili pažljivo ideološki osmišljene, vaspitne, edukativne, psihološki korisne, politički korektne i za kreativnost nadasve stimulativne crtane filmove, koji su pritom vrlo često dozlaboga dosadni.

Odlomak iz knjige: Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas, Jovana Papan, Službeni glasnik, 2018

Prosečno dete u Srbiji, statistike kažu, provede dnevno tri-četiri sata gledajući televiziju. Od toga – zna se – najviše gleda crtane filmove, naročito ako je predškolskog uzrasta. Ponuda je danas ogromna, i umesto da ceo dan iščekuje onaj famozni crtać u sedam i petnaest uveče, na kome su odrastale generacije današnjih roditelja, savremeno dete ima na raspolaganju nekoliko tuceta nacionalnih, kablovskih i satelitskih dečjih kanala koji gotovo neprekidno emituju samo crtane filmove. Čak i običaj pravljenja kućnih kolekcija video-kaseta i diskova polako izlazi iz trenda – svima postaje jasno da je daleko lakše i jeftinije pritisnuti dugmence na daljinskom i ostaviti decu da satima hipnotisano zure u nove i još novije epizode bezbrojnih crtanih serija koje se neumorno nižu.

Naravno, nije se promenila samo količina crtanih filmova koja se svakodnevno iz TV ekrana izliva na čula naših najmlađih. Promenila su se vremena, politika, ideološke paradigme, a time i sam sadržaj crtaća, koji bi, u skladu sa ekonomičnošću tržišne logike savremenog vaspitanja, tj. „investiranja“ u dete – trebalo da budu edukativni i da deci posreduju odabrane vrednosti, umesto da ih zabavljaju i kvare. Sva ta agresija, mržnja, netolerancija, tradicionalni odnosi moći, stereotipi i poroci kojima su se odlikovali junaci našeg doba poput Toma i Džerija, Duška ili Dače, zbog toga za današnju decu moraju ostati nepoznanica, kako bi ova mogla adekvatno da se formiraju kao demokratske i multikulturne ličnosti.

Povratak cenzure

Tom, Džeri i ostali sumnjivi i besprizorni tipovi nisu doduše potpuno elimisani iz dečjeg programa. Mada su debelo marginalizovani, milioni njihovih obožavalaca širom planete i dalje imaju priliku da uživaju uz ove legendarne crtane klasike, ili da ih puštaju svojoj deci. Ako, međutim, prilikom gledanja budu imali neki čudan osećaj da to baš i nije „ono“ uz šta su odrastali, uopšte neće mnogo pogrešiti. Verzije starih crtanih filmova koje su danas na tržištu i putem medija dostupne publici, uveliko su pretrpele nekoliko talasa žestoke cenzure i kasapljenja, izvršenih pod eufemizmom „izbacivanja uvredljivog materijala“. Zarad zaštite današnje dece od pogubnih uticaja nasleđa popularne kulture, zabrinuti roditelji, građanska udruženja, korporacije vlasnici prava i njihovi oprezni sponzori udružili su svoja osetljiva moralna čula u zajedničkom paničnom poduhvatu dezinfikovanja crtaća od politički nekorektnih sadržaja. Tako su iz crtanih klasika izbrisane sve one scene i gegovi koje bi i najpokvarenija paranoična mašta samo uz mnogo forsiranja mogla da deklariše kao vređanje na polnoj, rasnoj, etničkoj osnovi, ili kao podsticanje agresivnog ponašanja i poroka. To, doduše, nije i najgore što je moglo da ih snađe, i crtaći iz kojih je samo odstranjeno „obolelo tkivo“ još su imali sreće – oni drugi, koje nije bilo moguće jednostavno izmasakrirati, i na taj način dovesti u sklad sa savremenim idejama o prihvatljivom, zapečaćeni su i osuđeni da tavore u mračnim ćoškovima „Vornerovih“ arhiva.

Ko sme da bude pametniji

Cenzura je, kao što je pre gotovo četiri veka konstatovao Milton, ne samo štetna i zaludna, već i sasvim neizvodljiva stvar. I zaista – gde postaviti granicu prihvatljivog i kako oceniti šta jeste potencijalno uvredljiv materijal, a šta nije? Kada su u pitanju crtani filmovi, korporacijski odbori i tela za procenjivanje podobnosti nisu želeli mnogo da lupaju glavu – pošto bi gotovo svaka referenca na drugu rasu i kulturu, kao nužno pojednostavljena, stereotipna predstava, mogla da se shvati i kao uvreda, najlakše je bilo izbaciti sve potencijalno nezgodne scene, odnosno scene sa takvim referencama.

U takvom duhu je, na primer, crtani film u kome Duško Dugouško nadmudruje crnca potpuno zabranjen, i to (prema obrazloženju) ne zbog toga što je crnac prikazan stereotipno, već zato što bi neko mogao da pomisli da film poručuje kako su i životinje pametnije od crnaca. Eskim iz jednog filma o Dušku Dugoušku sasvim je isečen, kao i Aboridžin iz drugog. Makaze su takođe radile i svaki put kada bi posle neke eksplozije junak iz oblaka dima izašao sa crnim licem, kada bi Tom iz gomile veša istrčao sa perjanicom indijanskog poglavice, kada se pojave urođenici koji pokušavaju nekoga da pojedu ili kada Tom posle udarca u lice poklopcem kante za đubre liči na Kineza. Sa druge strane, svi gegovi koji bi mogli biti potencijalno uvredljivi za belce, ostali su netaknuti – belce je, razume se, sasvim politički korektno ismevati, i niko ne pati zbog činjenice da Duško večito uspe da namagarči sirotog Elmera.

Neki crtani junaci su, očigledno, i sami po sebi isuviše problematični za današnje cenzore, i malo je falilo da čitav opus filmova o Brzom Gonzalesu zauvek zaglavi na nekoj prašnjavoj polici „Kartun netvorka“. Ova stanica, ekskluzivni vlasnik prava, odlučila je 1999. godine da je ovaj crtani film nepriličan za prikazivanje zbog toga što navodno ismeva i stereotipizira Hispanoamerikance. Ipak, posle tri godine izgnanstva Gonzales se vratio na male ekrane, i to zahvaljujući nikom drugom do Ligi latinoameričkih građana, koja se, u akciji pod sloganom „Živeo Brzi!“, uspešno izborila za rehabilitaciju omiljenog crtanog junaka Latinoamerikanaca. I za Popaja su došli teški dani, i to iz mnogo razloga – puši lulu, bije se, ponaša se preterano mačo, a to sve danas ne prolazi, naročito kada su u pitanju deca. „On nije Sunđer Bob“, objašnjava prirodu Popajevih grehova američki istoričar crtanih filmova Džeri Bek.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: