Crvenkapa i vuk su postali prijatelji i druge laži kojima danas "štitimo" decu

Ne samo da sam upoznala mame koje menjaju kraj bajki, već je i kompanija “Dizni” rešila da menja svoje klasike.

Ilustracija: Freepik

Piše: Marina Blagojević

“Promenila sam za Evgeniju kraj ‘Crvenkape i vuka'”. “Kako misliš ‘promenila'”? “Pa, rekla sam joj da je baka napravila posebnu vrstu kolača od koje se vuk prodobrio, pa su ona, vuk i Crvenkapa na kraju postali dobri prijatelji. Bilo mi je strašno da joj kažem da je vuk pojeo baku”.

Ovaj dijalog zaista se desio pre pet godina kada su moja ćerka i Evgenija išle u predškolsko. U čudu sam gledala Evgenijinu mamu zato što sam Anđeliji oduvek čitala bajke onako kako su i napisane, to jest prevedene. Znala je da su vuk, Elmer, Gargamel, Pepeljugina maćeha, Kapetan Kuka, Ali-baba, Tom, Frolo, Pera Kojot Zvani Genije negativci. Što u pričama, što u crtanim filmovima.

Kada sam čula da je strašno što vuk u jednom momentu pojede baku, setila sam se svoje profesorke književnosti koja je studentima pre deset godina na času metodike pričala kako postoje predlozi da se naša narodna književnost drugačije nego do tada interpretira.

Odnosno, da se izbace “strašne scene” sa, na primer, Markom Kraljevićem i Musom Kesedžijom, Starim Vujadinom, a posebno Zidanjem Skadra koji se obrađuje u petom osnovne i gde se opisuje kako mladu ženu zazidaju u osnove kule, a ostave joj dojke da bi hranila decu. Naša studentska reakcija bila je smeh i rečenice poput ovih: “To je nemoguće, besmisleno, lažno”.

Sada se smejem kada se setim naših reakcija. Jer ispostavlja se da nije nemoguće. Ne samo da sam upoznala mame koje menjaju kraj bajki, već je i kompanija “Dizni” rešila da menja svoje klasike. Na početku “Damba”, “Petra Pana” i “Knjige o džungli” prikazuje se upozorenje: “Ovaj program sadrži negativne opise ljudi i kultura”.

U saopštenju “Vorner Brosa” navodi se da kompanija želi da svi prepoznaju “negativne uticaje koje treba uočiti i koji treba da podstaknu na razgovor”. Navešću samo neke od sadržaja na koje “Dizni” upozorava.

U “Mačkama iz visokog društva” sporan je kažu mačak koji je prikazan kao Azijat i koji klavir svira drvenim štapićima! U “Mazi i Lunji” problematične su dve sijamske mačke zbog “anti-azijskih stereotipa”. Za čivavu Pedra i ruskog hrta Borisa, iz istog crtaća, kaže se da “negativno portretišu Meksikance i Ruse”.

Lik kralja Luja iz “Knjige o džungli” prikazan je kao majmun koji nije vešt na jeziku, peva džez i lenj je, što je tvorce u “Dizniju” nedavno navelo da se izvine publici zbog “rasističke karikature Afroamerikanca”.

Slično je i sa “Petrom Panom”, jer je čuvena pesma “Šta čini crvenog čoveka crvenim” izmenjena u “Šta hrabrog čoveka čini hrabrim”.

Primera ima još, a obrazloženje za sve glasi: “Sporni sadržaji ne prikazuju današnju situaciju u društvu, već se emituju onako kako su prvobitno napravljeni, jer, u suprotnom, bilo bi isto kao kada bi se tvrdilo da ove predrasude nikad nisu postojale”.

Šta to znači? Da ipak nije neverovatno da će neko jednog dana možda rešiti da upozori i na bajke, kao i na narodnu epsku poeziju u školskom programu?

Inicijative već postoje, a najčešća navode dva obrazloženja: postoje sadržaji koji promovišu “bespotrebno surovo nasilje” (buzdovani, topuzi, balčaci i sablje) i “rodne stereotipe” (žene treba da budu žrtve koji pristaju da se zazidaju, da gledaju u zemljicu crnu i da njihovim životom muž i braća samovovoljno raspolažu).

Ima još primera i ne zadržavaju se samo na junačkom, već i na šaljivom školskom gradivu gde je glavna zamerka “etnički stereotip” o lenjom i prevrtljivom “Cigi” ili “ne baš pametnom” Muji.

Čitajući predloge, što naše, što “Vorner Brosa”, nisam mogla da se ne zapitam kako bi moja učiteljica u osnovnoj školi reagovala da sam joj zamerila što nas je za kontrolni terala da učimo nepoznate reči – šta su topuz i balčak. (Mala digresija: na jednom od skorašnjih testova iz srpskog na maloj maturi đacima je najveći problem bio da napišu šta je dolama!). I da li smo zbog sablji i buzdovana postali nasilni i počeli u škole da donosimo hladno oružje.

Ne sećam se ni da je ikome smetalo što u “Zidanju Skadra” mladoj Gojkovici jedino grudi ostanu nezazidane da bi mogla da nahrani decu.

Ništa nam nije bilo sporno ni kod kmeta Simana, likova iz “Koštane”, pošalica sa Erom i kadijom. Niko nas na času nije upozoravao da u gradivu koje sledi ima “stereotipa”, “škakljivih scena”.

A ranije, pre škole i lektire, ne sećam se da je neko plakao zbog “surovosti” u crtaćima i bajkama. Možda postoje deca koja su se bunila i tražila izmene. I to je u redu. Ali ja ih ne poznajem.

Ali… Znam da su mediji puni tekstova o porastu vršnjačkog nasilja koje je “brutalnije nego pre”. I ne samo to. Sve više se piše i o virtuelnom nasilju.

Da li je onda problem u sadržaju klasika, domaćih i stranih, filmova i knjiga ili u nečem drugom? Kakve su generacije odrasle na bajkama u kojoj vuk pojede baku (doduše, dobro pobedi zlo i lovac spase i baku i Crvenkapu), a kakve one kojima želimo da prikažemo kako zlo ne postoji? Kao i predrasude.

I stvarno me zanima da li je iko u sijamskim mačkama u “Mazi i Lunji” video ismevanje i povredu prava Azijata!

Isto se pitam i za prava Afroamerikanca u “Dambu” i “Petru Panu”. Ili u “Prohujalo sa vihorom”.

A kad je reč o narodnom blagu, u šta ubrajamo i viceve (umotvorinu koja je uglavnom zasnovana na stereotipima) ne mogu da se setim da li je iko ikad pričao o povredi prava policajaca, plavuša, Muje, Hase, Švabe i Amera ili su se svi slatko smejali.

Izvor: RTS

Podeli tekst: