Da li bi se deca vratila knjizi kada bi lektira drugačija?

Istraživanja uglavnom pokazuju da skoro trećina tinejdžera ne pročita ni jednu knjigu sa spiska obavezne literature, ali 70 odsto njih čita knjige koje nisu na tom spisku. Da li bi se deca vratila knjizi kada bi lektira bila njihova i prilagođena njima?

To što deca ne čitaju, pisca Igora Marojevića nimalo ne čudi “pošto stariji, koji im zvanično preporučuju lektiru, mogući dečji vidokrug kombinuju sa konceptom nacionalne politike koji sprovode preko nejakih maloletnih leđa”.

“Pošto sličan koncept u poslednjih 25 godina nije već mogao da se suvislo ustanovi tamo gde mu je i mesto – u nacionalnoj politici – lektira se pokazuje kao kusur za politiku, koja pošto ne može da se ostvari po sebi, ostvaruje se u sporednim oblastima tako što im ne daje pravo na zaseban razvoj. Naravno, mlađani od svega toga vide samo da im je lektira dosadna”, ističe Marojević i dodaje šta je to sve dosadno u lektiri:

“Hrestomatije domaćih poslovica, koje inače dobrim delom nisu domaće, a u dobrom

Čitanje i čitalačka kultura kod dece, u Srbiji i Finskoj ( I deo)

drugom delu su neprecizne ili neprimenljive za savremeni život, i pored pokušaja da pomognu da izvesna bića od malih nogu postanu zdravorazumski domaćini, mogu samo da im pokvare ideju o čitanju. Kao i ogromne količine pretkosovskih i kosovskih pesama pri čemu izostaje i objašnjenje veze između tog i današnjeg Kosova, ili je ono simplifikovano. Pretpostavljam da je tolika količina epike puštena u zvanični pogon radi gajenja dečjeg nesnalaženja u svakodnevici i uvređenosti kao njihovog budućeg razumnog političkog stava, jer je on kod nas većinski.

Devojčice takođe ne treba mnogo da biraju u životu: valja da budu praktične i što pre se udaju inače im kao negativan primer ne bi u šestom razredu bila servirana kao obavezna, slabašna lektira u vidu ‘Izbiračice’ Koste Trifkovića. I jedne i druge bi u epskom i domaćinsko-domaćičkom usmerenju trebalo da u osmom razredu overi ‘Neka bude što biti ne može’, izbor iz ‘Gorskog vijenca’ Petra Petrovića Njegoša. To je višestruko pogrešno. Najpre, ključno vladikino delo nije pisano srpskim jezikom već kombinacijom narodnog govora, povremeno kvarnog narodnog govora gde čak ni padeži ponegde nisu gde treba, i srpskoslovenskog, neizbrojnih rusizama. Možda bih razumeo da je poenta dajdžestiranog ‘izučavanja’ ‘Gorskog vijenca’ u osmom razredu u pravovremenom podučavanju đaka slavenoserpskom ili ruskom, ali postojali bi i direktniji načini, pa je poenta verovatno u tome da đacima bude otežano učenje srpskog jezika jer ipak nam ne trebaju previše pametni budući birači.”

10 načina da podstaknete vaše dete da čita

Marina Kovačević, profesorka srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi ističe da današnju kulturu mladih “oblikuju digitalni mediji savremenih komunikacija, pa uprošćeni sadržaji i komercijalizovana zabava unazađuju intelektualni i emocionalni svet mladog bića, kao i čitavu kulturu naroda”. Drugi problem nedostatka kulture čitanja jeste preopterećenost obimom gradiva iz drugih predmeta, ističe ona.

Profesorka Biljana Dojčinović sa Odseka za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta smatra da lektiru treba menjati i odustati od onoga što deca nerado čitaju ili ne čitaju uopšte. Za nju je ogromna razlika između toga da li decu “teramo” da čitaju ili ih – podstičemo. “Naterivanje ne daje rezultate, podsticanje bi po meni bilo omogućiti im da dođu do sadržaja koji su im u datom uzrastu važni, a to su oni koji se tiču odrastanja i odnosa jedinke sa okolinom, i koji su adekvatno predstavljeni u umetničkom pogledu. Ako se tu nađu i otkriju knjigu kao sagovornika, sve ide samo po sebi”, kaže dr Biljana Dojčinović.

“Velika je zabluda da deca ne žele da čitaju i da se ne čita dovoljno”, kaže pisac Dejan Stojiljković. “To demantuju tiraži Uroša Petrovića, Ljube Ršumovića, Mike Antića i ostalih književnika za decu. Čita se isto koliko se čitalo i u vreme kad sam ja bio đak, ili kada je to bio moj otac. Naravno, ne čitaju svi, i to nije ništa čudno, naklonost književnosti je ipak, u neku ruku, elitistička stvar. U moje vreme je više dečaka bilo naklonjeno fudbalu nego knjizi.”

Stojiljković se slaže s idejom da revizija školske lektire mora da se uradi, posebno da se apdejtuje spisak knjiga koje se čitaju u srednjoj školi, jer ima “naslova koji jednostavno nisu za taj uzrast”.

Čitanje u porodici, kao početak kritičkog uma

“Deca neće ništa na silu. Deci treba ponuditi mogućnost izbora, da odluče šta im je najlepše, najbliže, najprimamljivije… Tako smo i mi nekad birali između Zagora i Bleka, kasnije, između Tolkina i Bukovskog. To znam jer imam kćerku od devet godina koja je morala da čita ‘Alisu u zemlji čuda’ i stalno se nešto razvlačila jer je bilo obavezno i sa nekim rokom. Onda sam joj ja ispričao o čemu se tu radi i to toj je bilo vrlo zanimljivo, na kraju je progutala knjigu za nekoliko dana.”

“Umberto Eko je rekao da su književni tekstovi nalik na lenje mašine. Mnogo toga moramo sami da uradimo da bismo ih pokrenuli. One nam zauzvrat daju da odrastemo”, kaže Marina Kovačević. “Čitanje je kompleksan misaoni proces i jedan od glavnih zadataka nastave maternjeg jezika u osnovnim i srednjim školama, ali ljubav prema knjizi počinje u porodici i ranijem uzrastu, kada dete slušajući priče, doživljava saznajno i emotivno književno-umetnički svet teksta.”

Prethodna strana 1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: