„Uvek je istina o rođenoj zemlji ono što nam je neukusno.“
Mark Tven
Sećate se Toma Sojera (Tomas, kad ima da jede batine)? On je dvanaestogodišnjak kovrdžave smeđe kose, odeven u rite, prilično neposlušan jer ga tetka tera da ide u školu. Blago narcisoidni, hvalisavi vetropir i lažljivac koji postaje pošteni borac za pravdu, požrtvovani prijatelj, privržen rođak i opasan zavodnik.
Prirodni lek za ADHD
Tom je simbol sve dece ― predstavlja sve ono za čim deca žude dok su u školi i kod kuće. Njegov avanturistički duh hranio je našu želju za pravdom. On je bio to dovoljno hrabro i vispreno dete koje će se suprotstaviti stegama društva, koje neće ići u školu kada mu je ona dosadna i koje će naći opravdanje za to. Tom Sojer ume da ukrade krofnu od tetke kad mu se jede i ume da je nasamari, a da se izvuče bez batina. On će se izgubiti u velikoj i opasnoj pećini, ali će naći izlaz kao što će naći i zakopano blago, bežati od kuće, imati svoju gusarsku bandu i čak iscenirati sopstvenu pogibiju i mirno posmatrati sve sa strane. Međutim, Tomova velika mašta i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da uvek sagleda posledice svog ponašanja. Bio je ponekad vrlo neodgovoran dečak. Tada bi najčešće dobijao batine od svoje tetke, jer „dete nikad ne možeš udariti za džabe“.
Imajući u vidu da je fizičko kažnjavanje danas (skoro) zakonski zabranjeno, šta ostaje kao metoda smirivanja dece roditeljima koji se suočavaju sa desetočasovnim radnim vremenom, tranzicijom, poskupljenjima, nervoznim šefom i netolerantno nemirnim detetom kod kuće?
„Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, rekao je odavno Duško Radović. Međutim, na šta se to tačno odnosi? Treba li ih tući kada primetimo da donose iste (loše) odluke kao mi, kada ne liče na svoje roditelje koji čitaju knjige, idu u pozorište i slušaju pop, ili je pravo vreme za batine onda kada postanu toliko živahni i nemirni (kao i mi kad smo bili deca) da ne znamo šta da radimo sa njima? Imajući u vidu da je fizičko kažnjavanje danas (skoro) zakonski zabranjeno, šta ostaje kao metoda smirivanja dece roditeljima koji se suočavaju sa desetočasovnim radnim vremenom, tranzicijom, poskupljenjima, nervoznim šefom i netolerantno nemirnim detetom kod kuće?
ovaj tekst ne vazi jos uvek za srpsku decu, taj deo sa terapijom ali bi mogao da postavi pitanje danasnjim roditeljima da li deca treba da budu mirna i samo glrdaju crtace i igraju igrice? kakvu decu odgajamo? tekst se odnosi na srpsku decu do pola molim prilagodite tekstove nama nemojte prepisivati samo americke ili cije vec
Tekst je neutemeljen, prepun netačnih izjava predstavljenih kao činjenice, štetan za decu sa problemom i njihove roditelje, prepun predrasuda i besmislenih saveta.
A nauka kaže da ADHD nije mentalni poremećaj niti mentalna bolest, doktori ga radije nazivaju sindromom. Sindrom poremećaja pažnje može da ide uz hiperaktivnost ili bez (ADD). Ima organsku osnovu pa zato i postoje lekovi. Nijedan pedijatar ne može da dijagnostikuje ADHD, može jedino da uputi dete kod specijaliste, psihijatra. Jedino psihijatar može detetu da prepiše lek, kod nas Concerta i samo taj jedan jedini. Kokteli lekova, antidepresivi i smeštanje u bolnicu zbog ADHD ne postoji kao opcija u našoj medicini, ne znam za vudu i slične.