Piše: Piter Grej. razvojni psiholog

Živimo u vremenu kada se pridaje puno važnosti roditeljskoj igri sa decom. Stručnjaci tome pridaju značaj jer smatraju da se tako stvara i ojačava prisnost između roditelja i deteta. Isto tako, vama je to prilika da se bavite fizičkom aktivnošću a detetu da od vas nauči neke nove veštine. Roditelji, međutim, kažu da i kada se igraju sa svojom decom čine to uglavnom zbog griže savesti. Svesni koliko malo vremena provode sa njima, oni pristaju na igranje iako u stvari to ni najmanje ne vole.

Prva problematična stvar u ovakvoj igri je to što roditelji ne dozvoljavaju deci da vode igru. Pošto su vičniji od mališana u svakoj disciplini, tokom igre oni preuzimaju dominaciju pa dete neretko dete bude samo puki posmatrač ili “mali od palube”.

„Roditelji, i kada se igraju sa svojom decom čine to uglavnom zbog griže savesti. Svesni koliko malo vremena provode sa njima, oni pristaju na igranje iako u stvari to ni najmanje ne vole.“

Još jedan neizbežan problem je vremenska neusaglašenost. Deca bi da se igraju mnogo češće nego što bi roditelji to hteli. To zna da bude opterećenje za nas sa malo slobodnog vremena. A zatim je tu i famozno ponavljanje. Deca su u stanju da rade iste stvari unedogled. Da iste radnje ili igru ponavljaju na desetine puta, što je nepojmljivo za krhke roditeljske živce. Tim ponavljanjem deca uče određene radnje sve dok ih ne usavrše ili ih se ne zasite. Kada su jednu mamu pitali šta joj je zanimljivo da radi sa detetom, odgovorila je da je to bio badminton prvih 500 puta. Posle joj je dosadilo.

Kad dete „šefuje“ u igri

Dešava se podjednako često da u toku igre deca toliko preuzmu nadmoć i vođstvo u igri da postaju mali tirani. Mnogo roditelja to dozvoljava smatrajući da tako treba i da je svrha igre udovoljiti detetu po svaku cenu. Onda ona obostrana zabava sa početka teksta izostane i naravno da će roditelj u buduće mrzeti da se igra sa detetom. Ali krivica je roditeljska, jer u igri nijedno živo biće, pa makar to bio i roditelj ne treba da bude igračka, već drug za igru.

Još jedna roditeljska greška može biti prepreka za uspešnu igru odraslih i malih. To je ubeđenje (a mame u tome vode bez premca u odnosu na tate) da je njihov posao da uvek, baš uvek budu na usluzi svojoj deci o čemu god da se radi. Bilo da je u pitanju usluga hranjenja, pojenja ili se u toku igre detetu bespotrebno pomaže da mu se podigne ego, ili mu se povlađuje da bi pobedilo. Sve to je pogrešno.  Dok u životu uglavnom moramo da „šefujemo“ svojoj deci radi njihovog dobra, kad je igra u pitanju padamo u zabludu da mislimo da deca treba da budu  apsolutni šefovi. A sve to ne vodi nikuda, i ne samo da kvari igru već kvari i porodične odnose i izgrađivanje zdrave socijalizacije deteta. Igra podrazumeva dogovor i slaganje a ne jednostranu tiraniju.

„Dok u životu uglavnom moramo da „šefujemo“ svojoj deci radi njihovog dobra, kad je igra u pitanju padamo u zabludu da mislimo da deca treba da budu  apsolutni šefovi.“

Nijedno dete koje drži do sebe ne bi dozvolilo da mu se tako naređuje igri. Upravo sposobnost da se tokom igre izrazi nezadovoljstvo, da se pobuni i igra napusti, ono je što čini igru tako moćnim sredstvom za učenje socijalnih veština. Kada dozvolimo deci da nam šefuju u igri, da budu ravnodušni prema našim potrebama i željama, mi uništavamo društvenu vrednost igre. Takvim postupcima im činimo medveđu uslugu i stvaramo mala razmažena „čedovišta“.

Kad roditelj „šefuje“ u igri

Naravno, problem može biti i sasvim obrnuta situacija, kada igrom dominira roditelj. Ova situacija se, priznajem, češće dešava tatama. Obično su to situacije kada je roditelj baš dobar u igri koje se prihvatio i kad se unese u igru toliko da sve obavi sam, a dete ostane puki posmatrač ili eventualno „mlađi pripravnik“. Ovo sam često sretao kada se prave kule u pesku ili figure od lego kocki. Pre godinu dana našao sam se u situaciji da sa sinom učestvujem u radionici koja je obećavala zabavu. Naime, trebalo je napraviti i sastaviti, zajedno sa svojim sinom, drvene automobile. Shvatio sam da je moj zadatak samo da budem prisutan, ako nešto baš zapne, i da naučim svog sina bezbednom rukovanju alatom. Priznajem, bilo je zabavno i bio sam sasvim ponosan na delo svog deteta. Ali ne zadugo jer, kada smo nakon pravljenja krenuli na takmičenje za najbrži od tih napravljenih autića, bio sam zapanjen a moj sin duboko razočaran. Bilo je vidljivo iz aviona da su tu deca bili posmatrači, a da su vešte tate odradile čitav posao. Moj sin je žarko želeo da svoj autić koji je izgledao baš kao auto koji je napravio devetogodišnjak baci u smeće. Toliko o radionici koja je obećavala.

Tužan razlog zbog kojeg današnji roditelji misle da su dužni da se igraju

Dejvid Lensi, autor knjige „Antropologija detinjstva“ i verovatno vodeći svetski stručnjak za odnose roditelj-dete naglašava da je savremena ideja da roditelji treba da se igraju sa svojom decom – relativno nova i sasvim zapadnjačka. U starijim i uopšte ostalim ne-zapadnim kulturama, deca su se oduvek igrala sa drugom decom. Nije bilo posebne želje ali ni potrebe da se roditelji igraju sa decom, kao ni obrnuto. Deci nisu bili ni potrebni roditelji za igru, niti su želela da se igraju sa njima. Deca su imala drugu decu, puno druge dece za igranje.

Ako bi se i zaigrali zajedno mali i veliki, to je bilo spontano i iskreno, nikada zbog osećanja dužnosti ili griže savesti. A deca su mogla da se priključe igri odraslih pod uslovom da je ne kvare.

„Deci nisu bili ni potrebni roditelji za igru, niti su želela da se igraju sa njima. Deca su imala drugu decu, puno druge dece za igranje.“

Svi znamo, ali moram da napomenem, deci su potrebna druga deca. Istih su interesovanja, sličnog smisla za humor, energija im je istovetna. A to su sve značajni faktori uspešne i korisne igre.

Mi odrasli – sram nas bilo – stvorili smo svet u kome ne smemo da pustimo svoje dete napolje u park ili na ulicu da se igra sa vršnjacima, kao generacije pre naše dece. I ako ih pustimo, sedimo tamo, nadziremo ih i izigravamo mirovnu misiju i glas razuma. Smatram da je ovo prvi put u istoriji čovečanstva da je deci uskraćena višesatna igra napolju sa vršnjacima. Svi se, naravno stidimo zbog toga, ali i dalje ništa konkretno ne preduzimamo tim povodom. Umesto da se sami poturamo kao drugari za igru, čemu nismo dorasli, treba da nađemo način da deci obezbedimo društvo vršnjaka za igranje.

U nastavku: Nekoliko zabavnih načina da se igrate sa svojom decom