Da li i kako treba da se igrate sa decom?

Da se razumemo, igranje sa detetom se računa u igranje samo ako se oboje iskreno zabavljate.

Piše: Piter Grej. razvojni psiholog

Živimo u vremenu kada se pridaje puno važnosti roditeljskoj igri sa decom. Stručnjaci tome pridaju značaj jer smatraju da se tako stvara i ojačava prisnost između roditelja i deteta. Isto tako, vama je to prilika da se bavite fizičkom aktivnošću a detetu da od vas nauči neke nove veštine. Roditelji, međutim, kažu da i kada se igraju sa svojom decom čine to uglavnom zbog griže savesti. Svesni koliko malo vremena provode sa njima, oni pristaju na igranje iako u stvari to ni najmanje ne vole.

Prva problematična stvar u ovakvoj igri je to što roditelji ne dozvoljavaju deci da vode igru. Pošto su vičniji od mališana u svakoj disciplini, tokom igre oni preuzimaju dominaciju pa dete neretko dete bude samo puki posmatrač ili “mali od palube”.

“Roditelji, i kada se igraju sa svojom decom čine to uglavnom zbog griže savesti. Svesni koliko malo vremena provode sa njima, oni pristaju na igranje iako u stvari to ni najmanje ne vole.”

Još jedan neizbežan problem je vremenska neusaglašenost. Deca bi da se igraju mnogo češće nego što bi roditelji to hteli. To zna da bude opterećenje za nas sa malo slobodnog vremena. A zatim je tu i famozno ponavljanje. Deca su u stanju da rade iste stvari unedogled. Da iste radnje ili igru ponavljaju na desetine puta, što je nepojmljivo za krhke roditeljske živce. Tim ponavljanjem deca uče određene radnje sve dok ih ne usavrše ili ih se ne zasite. Kada su jednu mamu pitali šta joj je zanimljivo da radi sa detetom, odgovorila je da je to bio badminton prvih 500 puta. Posle joj je dosadilo.

U nastavku: Kad dete “šefuje” u igri

Podeli tekst:

1 2 3 4 Sledeća strana