Kada na vreme shvatimo da postoje kod našeg deteta određene loše navike koje proizvode ponašanje prema drugome, koje nije umesno i primereno, postoji dobra nada da ćemo uspeti da sve pomerimo na bolje.
Postoji i drugi
Samo onda kad roditelji razumeju da postoje i drugi roditelji i druga deca, imaće ispravan pristup vaspitanju svoga deteta. To neće razumeti kao ograničavajuću okolnost, neko kao živi putokaz kroz život. Saobražavaće svoje stavove potrebama i drugih, a ne samo svom interesu i stavu. To će pokrenuti stvaralačku uspešnost, gde razlike postaju kreativne činjenice, a nisu razlog za sukob i izolaciju. Naravno, sve ovo je dug i težak put, ali nije nešto nemoguće, samo je potrebno neprestano dobrovoljno sasluživanje ljubavi Božjoj. Ovde je verujući čovek u izvesnoj prednosti, koja obavezuje, ali ne sme da opterećuje umišljenošću o posebnosti i privilegovanom položaju u odnosu na nekoga ko još uvek ne veruje. Takođe, to ne sme da bude nešto što opterećuje do osećaja bezvoljnosti i neslobode. Kako je vera pobeda nad sebičnošću i samodovoljnošću i stalno traganje za višim i boljim, onda je ovo otvaranje prirodno stanje svakog verujućeg čoveka. Opet ponavljam, ovde se ne radi o omalovažavanju drugog i drugačijeg, isticanjem vere i verujućeg čoveka, reč je o potenciranju na odgovornosti verujućeg čoveka.
Ako uspemo da svoju roditeljsku ljubav usaglasimo sa ljubavlju drugih roditelja, razumevajući jedni druge, onda stvaramo dobru priliku da pomognemo jedni drugima. Nažalost, ne mali broj roditelja to ne želi, ili nije u stanju zbog svoje nerealne slike o svom detetu, koje mora biti u svemu naj, naj, i uvek u pravu. Ta opasna otvrdlost postaje nepremostiva prepreka onda kad se susretnu dva, ili više, takva stava. Tada dolazi do nepremostivih razmirica i nerazrešivih situacija u kojima su deca najveći gubitnici, i to tako što je taj stvarni gubitak sve veći iz godine u godinu. Počinje „bezazlenim“ tučama, nastavlja se „sitnim“ prekršajima, a završava se na veoma tregičan način. Razmislimo o svakodnevnim crnim hronikama u pisanim i elektronskim medijima, i šta ćemo zaključiti? Biće nam jasno da je premalo odgovornosti prema životu, a premnogo zahteva i nestvaralaštva, što neminovno rezultira nasiljem. Sve je svedeno na sticanje na lak način, bez truda, i istrošenje bez mere i smisla. Upitajmo se, koliko i sami doprinosimo tome prepuštajući se besmislenoj izjavi: „lako ćemo“, umesto da životu pristupamo odgovornije i ozbiljnije. Isuviše smo se zatvorili u sebe i svoje, budući nepotrebno uplašeni jedni od drugih.
Otac Ljubivoje Stojanović
Izvor: “Pravoslavlje”
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Da bi dete izraslo u dobru osobu, nije potrebna samo ljubav – nego i jasna disciplina
Piše: Milan Damjanac, psihoterapeut Pošto stalno pričamo o ljubavi koju deca moraju dobiti u svojim porodicama kako bi bile zdrave individue, red je da prozborim koju o tome šta...
„Išao bih sa tatom u bioskop, a s tobom ne želim.”
"Ja-poruke" daju mogućnost deci da bliže upoznaju nas, roditelje. Često se krijemo od dece oklopom „autoriteta", koji se trudimo da održimo po svaku cenu. Nosimo masku „vaspitača" i bojimo se...
Ako je roditelj tužan, ako trpi u braku, to nije detetov problem
Hteli mi to ili ne, uticaj roditeljskih figura na nas, njihovu decu, je ogroman. To se nastavlja čak i kada smo uveliko odrasli ljudi. Često su naša osećanja prema majkama i...
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Nema komentara.