Da li nas roditeljska sujeta čini slepim za loše postupke naše dece?

Postoji i drugi

Samo onda kad roditelji razumeju da postoje i drugi roditelji i druga deca, imaće ispravan pristup vaspitanju svoga deteta. To neće razumeti kao ograničavajuću okolnost, neko kao živi putokaz kroz život. Saobražavaće svoje stavove potrebama i drugih, a ne samo svom interesu i stavu. To će pokrenuti stvaralačku uspešnost, gde razlike postaju kreativne činjenice, a nisu razlog za sukob i izolaciju. Naravno, sve ovo je dug i težak put, ali nije nešto nemoguće, samo je potrebno neprestano dobrovoljno sasluživanje ljubavi Božjoj. Ovde je verujući čovek u izvesnoj prednosti, koja obavezuje, ali ne sme da opterećuje umišljenošću o posebnosti i privilegovanom položaju u odnosu na nekoga ko još uvek ne veruje. Takođe, to ne sme da bude nešto što opterećuje do osećaja bezvoljnosti i neslobode. Kako je vera pobeda nad sebičnošću i samodovoljnošću i stalno traganje za višim i boljim, onda je ovo otvaranje prirodno stanje svakog verujućeg čoveka. Opet ponavljam, ovde se ne radi o omalovažavanju drugog i drugačijeg, isticanjem vere i verujućeg čoveka, reč je o potenciranju na odgovornosti verujućeg čoveka.

Ako uspemo da svoju roditeljsku ljubav usaglasimo sa ljubavlju drugih roditelja, razumevajući jedni druge, onda stvaramo dobru priliku da pomognemo jedni drugima. Nažalost, ne mali broj roditelja to ne želi, ili nije u stanju zbog svoje nerealne slike o svom detetu, koje mora biti u svemu naj, naj, i uvek u pravu. Ta opasna otvrdlost postaje nepremostiva prepreka onda kad se susretnu dva, ili više, takva stava. Tada dolazi do nepremostivih razmirica i nerazrešivih situacija u kojima su deca najveći gubitnici, i to tako što je taj stvarni gubitak sve veći iz godine u godinu. Počinje „bezazlenim“ tučama, nastavlja se „sitnim“ prekršajima, a završava se na veoma tregičan način. Razmislimo o svakodnevnim crnim hronikama u pisanim i elektronskim medijima, i šta ćemo zaključiti? Biće nam jasno da je premalo odgovornosti prema životu, a premnogo zahteva i nestvaralaštva, što neminovno rezultira nasiljem. Sve je svedeno na sticanje na lak način, bez truda, i istrošenje bez mere i smisla. Upitajmo se, koliko i sami doprinosimo tome prepuštajući se besmislenoj izjavi: „lako ćemo“, umesto da životu pristupamo odgovornije i ozbiljnije. Isuviše smo se zatvorili u sebe i svoje, budući nepotrebno uplašeni jedni od drugih.

Otac Ljubivoje Stojanović

Izvor: „Pravoslavlje“