Kada pitate studente pedagogije i učiteljskih fakulteta zašto su se odličili da studiraju baš to, uglavnom će odgovor biti – zbog ljubavi prema deci. Studentima matematike, istorije, srpskog jezika, geografije i drugih disciplina glavni motivatori su ljubav prema toj specifičnoj oblasti. Ali je želja da rade sa decom ona zajednička nit i interesovanje koje sve njih spaja.
Ako istim tim studentima postavite pitanje da li vole svoj posao nakon pet, deset, dvadeset ili čak trideset godina rada u školi, šta mislite da će odgovoriti?
Nastavnici i dalje vole svoj posao ili ipak ne?
Nismo radili nikakvo veliko naučno istraživanje na ovu temu. Nemamo varijable, standardizovane testove i hipoteze. Imamo samo veliki broj prosvetnih radnika na jednom mestu.
Zamislite zbornicu koju čini 30 000 ljudi koji rade sa decom. Razlikuju se po godinama staža, polu, disciplinama koje poučavaju, nastavnim metodama koje primenjuju.
A sada zamislite da uđete u takvu zbornicu i postavite samo jedno pitanje “Da li i dalje volite svoj posao?”
Ta Velika zbornica je grupa prosvetnih radnika na Facebooku.
Odgovor na pitanje izazvao je čak 241 komentar. Mi vam prenosimo neke od njih. Na vama je da procenite sami, da li prosvetni radnici i dalje vole svoj posao.
“Volim dok sam u učionici sa učenicima, a sve ostale aktivnosti od seminara do beskonačne administracije 🙄🙄🙄🙄🙄 i tako to traje 32 godine.”
“Ja da. Uživam na svakom času sa učenicima. Volim i poštujem učenike, a i oni mene. Volim i rad sa roditeljima. Ubija me papiroligija i cifra kada primim platu. Da moram da biram, ponovo bih bila ovo što jesam.”
“Volim, obožavam, sa istim žarom kao prvog dana pre 37 godina❤️❤️❤️❤️”
“Dve godine u prosveti, nisam siguran više koliko volim ovaj posao. Rad sa decom koliko zna da ispuni čoveka, toliko ume i naporan da bude. Da su uslovi rada bolji, potpisao bih da ostanem do penzije u prosveti.”
“Da je drugačije, odavno bih otišla iz škole. Rad sa decom je ono što mi prija i svaka generacija mi posebno znači. Ali samo rad sa decom. Sve ostalo je priča za sebe, od toga mi je već muka.”
“I više nego na početku!”
“Počela sam 1.9.1985. Tada sam volela sve što se tiče škole. Sada volim samo časove sa učenicima. Sve ostalo – planovi, pripreme, eksterne, timovi, roditelji, bodovi, seminari, veća, sastanci, sindikati, ministri – svega mi je previše. Mislim da to ima više veze sa mojim godinama no sa nečim drugim. Malo mi je dosta svega što suštinski nema veze sa časovima. Volim da predajem i volim svoje učenike. Stalo mi je do toga kakvi će ljudi biti, a ne da li su naučili ovaj ili onaj glagolski oblik. Smeta mi što nemaju ono što se nekad zvalo „domaće vaspitanje“, ali to je slika porodice u kojoj odrastaju. Smeta mi što roditelji ne razgovaraju sa njima, a deca su bila i još uvek su željna razgovora. Smeta mi tzv. Ministarstvo koje je nizom pogrešnih odluka dovelo do toga da je stanje ovakvo kakvo je. O ostalom ne bih, priča o deci i školi je isuviše lepa da bih je kvarila onim što se tiče politike.”
Ovo su neki od komentara koje smo mi izdvojili. Međutim, bilo je i nastavnika koji rad u učionici doživljavaju kao “nužno zlo”, smatraju ga napornim, besmislenim ili zahvaljuju bogu što idu u penziju.
Složićemo se da nastavnici i dalje najveću lepotu svog posla vide u radu sa decom i mladima. I upravo to je ono što ih pokreće da do penzije ostanu u školi. Kao negativne aspekte svog posla navode spoljašnje faktore poput suvišne administracije, niskih plata, nelogičnih obrazovnih politika, i svega onoga što ih odvlači od njihovog primarnog zadatka – rada sa decom.
Zaključili bismo sa komentarom jedne nastavnice koja je gotovo ceo radni vek u prosveti.
“Ovaj posao ne treba da radi, niti može da ga radi, niko ko ga ne voli. To mogu da vam kažem pouzdano, jer krajem godine idem u penziju, i nikada, nijednom mi se nije desilo da poželim da odem. Bilo je svakakvih trenutaka, penziji se radujem, ali ovaj posao volim. Opet, ko ga ne voli treba da ode bez razmišljanja, nije to za njega.”
Izvor: Detinjarije
