Život ide dalje, a ako se za neke promene može reći da postaju primetne odmah ili gotovo odmah, onda se za druge može reći da postepeno sazrevaju. Kao dečja bolest tipa šarlah, koja ima svoj inkubacioni period, a zatim se odjednom otkriva po osipu ili nekim drugim karakterističnim simptomima.
Po mom mišljenju, takav “šarlah” je postala liberalizacija stavova roditelja o problemu kažnjavanja. Još krajem 90ih godina diskusija na ovu temu u roditeljskom auditorijumu nije izazivala ni veliko uzbuđenje, ni posebna neslaganja. Svi su shvatali da bez kažnjavanja, avaj, ne može da se izađe na kraj, i bili su obično zainteresovani za konkretne stvari: da li je “pedagoški” da se dete pljusne po debelom mesu ili je bolje da se s njim prestane razgovarati. E, i ponekad je neko mogao da se požali da je njegov potomak “nepodložan vaspitanju” nikakva kazna na njega ne deluje. (Pri neposrednom razmatranju obično bi se pokazalo da stvar nije u detetu, već u greškama roditelja). Ali daleko su veće interesovanje izazivale sasvim druge teme: opasnost od ranog seksualnog vaspitanja, zašto deci treba patriotizam, treba li deci od malih nogu usađivati “tržišnu psihologiju”, zašto je bolje gledati naše, domaće crtane filmove.
A danas aktuelnost gore pomenutih tema veoma zavisi od sastava publike. Pravoslavni roditelji mnoge stvari razumeju i bez dodatnih objašnjenja. Pa i ljudi koji su daleko od Crkve već su primetno ohladneli prema mnogim zapadnim novotarijama, videvši kako su one tesno povezane sa takozvanom “kulturom droge-seksa-rokenrola”. A neko se čak uverio u tu vezu na gorkom iskustvu svoje starije dece ili mlađe braće.
Ali zato danas, kad se povede reč o neophodnosti kažnjavanja, to izaziva efekat tempirane bombe. Vidi se po licima da su ljudi potreseni, pa čak i šokirani, a zatim se sa svih strana razležu pitanja, uzvici, počinje žučna diskusija… Naišavši prvi put na takvu reakciju, pripisala sam je slučajnosti. Zatim “zakonu parnih slučaja”. Ali kad je “bomba” počela da eksplodira praktično u bilo kojoj publici, shvatila sam da je došlo do ozbiljnih promena. Dok smo se protiv liberalizma borili na jednom frontu, on je otvorio drugi i obišao nas s leđa.
Paralelno jačaju žalbe roditelja zbog dečje neposlušnosti, agresivnosti, grubosti. I tu nema ničeg čudnog, pa ne izgradivši kako treba sistem podsticanja i kažnjavanja, roditelji se lišavaju poluga uticaja na dete. Tako da je sad ova tema postala, može se reći, “hit sezone”.
Dopire kao do žirafe ili je stvar u nečemu drugom?
Ne, naravno, ko osporava? Bolje je da se na kraj izađe bez kažnjavanja. Divno je kad se detetu sve može objasniti. A još je divnije ako vas ono razume i bez suvišnih objašnjenja. Samo se malo namrštiš i incident je okončan. Nevolja je samo u tome što je takve dece razumne, osetljive, mirne, popustljive, danas prilično malo. I to obično nisu dečaci. Uostalom, i među devojčicama nekako u poslednje vreme sve je više onih koje bi u potpunosti mogle da posluže Šekspiru kao uzorak za lik junakinje njegovog čuvenog komada “Ukroćena goropad”.
I uopšte, zar se deca loše ponašaju zato što ne shvataju? Ili je stvar u nečemu drugom?
