Da li ste upali u roditeljsku klopku zvanu "Ne želim da frustriram svoje dete"?

Verovali ili ne, jedan od važnijih poslova koje kao roditelj treba da obavite upravo jeste da frustrirate svoje dete.

Ilustracija: Dobroslav Bob Živković

(Odlomak iz knjige “Klopke za roditelje” Nevene Lovrinčević, Kreativni centar)

Varijante

Mi ne ograničavamo decu … ne želimo da ih frustriramo.
Moraću da joj kupim još jednu (preskupu) lutku! Sve devojčice ih imaju; ne želim da mi se ćerka istraumira.
Ja mojoj ćerki (koja ima četiri godine) kažem šta je uredu, a šta nije, ali ona sama odlučuje šta će od togada prihvati.
Moj sin (koji ima tri godine) sam odlučuje o tome šta ćeda jede. Neću ništa da mu namećem.

Primeri

Aleksa (koji ima dve i po godine) svakog jutra sam odlučuje šta će da jede. Prvo izabere jaje, da bi, pošto mu mama to spremi, odustao, pa onda traži viršle koje samo proba i na kraju završi s keksom i mlekom.

U modi je veoma skupa vrsta lutaka. Devetogodišnjoj Slavici mama kupuje već drugu lutku iz te kolekcije, koja odnosi značajan deo njene skromne plate. Objašnjenje, koje kao da više upućuje sebi nego drugima, glasi: „Svedevojčice imaju više od jedne lutke. Mnogo će patiti ako jei ona ne dobije“.

Namera

Ne želite da povredite dete.

Ne želite da ga opterećujete ograničenjima.

Činjenice

Verovali ili ne, jedan od važnijih poslova koje kao roditelj treba da obavite upravo jeste da frustrirate svoje dete. Time što postepeno podižemo nivo frustracione tolerancije, jačamo ličnost deteta i činimo ga otpornijim na situacije sa kojima će se susretati u odnosima s ljudima: bilo u porodici, bilo u školi, na poslu, u braku… Naravno, to nije nešto što treba da zavisi od vašeg ili detetovog hira i što je stvar trenutka. Česta upotreba termina kao što su traume, frustracijei frustriranje danak je nečemu što je verovatno trebalo da bude popularizacija psihologije, a pretvorilo se u nešto sasvim drugo.

“Česta upotreba termina kao što su traume, frustracijei frustriranje danak je nečemu što je verovatno trebalo da bude popularizacija psihologije, a pretvorilo se u nešto sasvim drugo.”

Ako ne poštujete uvek detetove želje, ako mu se obratite oštrijim glasom ili zavedete neka ograničenja, ispada da mu uskraćujete slobodu i frustrirate ga. Ukoliko dete štitite od stvari i situacija od kojih ne treba da ga štitite, ono će, pre ili kasnije, morati da se suoči s njima, ali tada, verovatno, na neefikasan način. To će dovesti do toga da dete ili neće umeti adekvatno da reši određenu situaciju, ili će se osećati kao da se popelo na Mon Blan.

Verovatno ste imali prilike da u svojoj okolini upoznate ljude kojima su neke uobičajene situacije teške i sasvim ih iscrpljuju, te se, recimo, nikako ne mogu navići na to da dođu na vreme na posao, kukaju što treba da odu po dete u vrtić ili zato što imaju obaveze u kući, na poslu… Teško im je da realizuju uglavnom sve ono što predstavlja obavezu, a jedino im prija ugađanje sebi. Znate i sami da život nije luna-park gde se samo uživa. Prema tome – pripremajte dete adekvatno.

Da li sam u klopci

Da li vas neke uobičajene situacije opterećuju ili frustriraju, te od njih štitite dete?

Da li će dete doživeti traumu ako mu ne kupite skupu lutku?

Da li je slanje deteta u tajm-aut zbog neprimerenogponašanja trauma?

Da li je pristojno ponašanje trauma?

Da li je zahtev da se baci đubre (namesti krevet,pokupe igračke, pričuva mlađi brat, ode uprodavnicu…) trauma?

Ukoliko se često pitate da li će neke svakodnevne aktivnosti za vaše dete biti opterećenje, pa ga od njih štitite – VI JESTE U KLOPCI.

Ponašanje deteta

Dete je razmaženo, besni ukoliko ne dobije ono što želi, teško prihvata odlaganje zadovoljenja svojih potreba, nesigurno je u kontaktu s decom, hirovito, nesamostalno.

Mogući ishodi

Nesnalaženje ili teško snalaženje u nekim svakodnevnim situacijama, teškoće u odnosu sa vršnjacima, netolerancija, egocentričnost, problemi u odnosu sa autoritetom, loše radne navike, teškoće u kontroli impulsa (agresivnost,napadi besa i sl.), nesamostalnost, izbegavanje da se preuzme odgovornost (uvek je kriv neko drugi: vaspitačica, drug, učiteljica, profesor, vi…).

“Ukoliko dete štitite od stvari i situacija od kojih ne treba da ga štitite, ono će, pre ili kasnije, morati da se suoči s njima, ali tada, verovatno, na neefikasan način.”

Izlazak iz klopke

Ne mistifikujte neke uobičajene situacije. Ne štitite dete od onoga od čega ga ne treba štititi. Od sasvim ranog uzrasta, tj. od prve godine, uvodite pravila lepog ponašanja. Neka se dete uči da kaže hvala, molim te, izvini… Prilagodite očekivanja uzrastu deteta. Detetu od godinu dana neće biti baš jasno očemu se radi, ali vremenom će naučiti. Kod dece u uzrastu od tri do četiri godine postepeno razvijajte strpljenje. Nemojte dopuštati da dete staro četiri-pet godina, na primer, u razgovoru sa odraslima vodi glavnu reč i prekida vaš razgovor kad god poželi.

Postepeno podižite nivo tolerancije na frustraciju kod svog mališana. Novorođenčetu ne treba odlagati dojenje i puštati ga da dugo plače, ali dvogodišnjaku treba reći da će čokoladu dobiti posle, a ne pre ručka; od četvorogodišnjaka treba tražiti da se izvini ako nekoga povredi i da posle igre sam pokupi igračke, da vam pomogne da postavite sto za ručak; od osmogodišnjaka treba tražiti da baci đubre, od desetogodišnjaka da ode u prodavnicu, od dvanaestogodišnjaka da opere sudove i pričuva mlađu sestru…

Vi ste, kao roditelj, zaduženi za postavljanje pravila u kući. Sasvim je neprimereno da, zarad negovanja slobode, detetu u uzrastu od dve do pet godina dozvoljavate da samostalno donosi odluke u vezi s tim šta će da obuče, da jede ili kako će da se ponaša. Šta ćete da uradite ako izvadi letnju suknju u januaru ili ako poželi da jede kokice treći put istog dana? Ono što možete uraditi jeste da detetu ponudite izbor: „Je l’ hoćeš da obučeš plavi ili crveni džemper?“. Ili: „Hoćeš li viršle ili sutlijaš za večeru?“

“Reagujte na neprimereno ponašanje; ne preskačite ga komentarima, kao što su: „hiperaktivan je“ ili „kako je živahna, ne mogu joj ništa“.”

Reagujte na neprimereno ponašanje; ne preskačite ga komentarima, kao što su: „hiperaktivan je“ ili „kako je živahna, ne mogu joj ništa“. Prepuštanje detetu od pet-šest godina (i starijima, naravno) da samo odlučuje o tome kako će se ponašati i koja će pravila poštovati nije negovanje njegove slobode. Time ga samo zbunjujete i činite mu lošu uslugu. Nema potrebe da svom pubertetliji od 14 ili 15 godina prepuštate da sam odluči o tome kada će se iz noćnog provoda vratiti, niti da popuštate zbog izjave: „Ali svi ostaju do dva!“ Treba da razgovarate, da saslušate ono što dete ima da kaže, da iznesete svoj stav, da se dogovorite i da insistirate na tome da se taj dogovor i poštuje.

Neka dete, shodno uzrastu, pored školskih preuzme i neke kućne obaveze. Neka, na primer, postavi sto ili opere sudove, spremi svoju sobu, neka ode uprodavnicu i slično.

Pohvalite svaki pomak ka samostalnosti izjavama poput: „Svaka čast! Baš ti hvala što si mi pomogao!“ Ako sudovi nisu savršeno oprani, ne pominjite to, jer će za ispravke biti vremena i kasnije.

Hajde da se sada vratimo opisanim primerima. Slavicu sigurno ne bi istraumiralo to što joj mama nije kupila drugu skupu lutku. Slavici zbog toga ne bi bilo drago, ali suprotstavljanje nerealnim zahtevima deteta nije traumiranje. Detetu je moguće objasniti da je lutka koju želi veoma skupa. Ako joj drugarice to zamere, objasnite ćerki da joj one baš i nisu neke drugarice. Takvo objašnjenje Slavici se sigurno ne bi svidelo kao kupovina nove lutke, ali joj na taj način dajete informacije koje su bliže realnosti – onoj od koje dete bezrazložno štitite. Aleksa je, imajući mogućnost da izabere bilo šta za jelo, bio više zbunjen nego slobodan. Da biste detetu dali dovoljno slobode u odlučivanju i omogućili adekvatan izbor u tom uzrastu, upitajte ga sledeće: „Hoćeš li kajganu ili sendvič?“