Da li ste upali u roditeljsku klopku zvanu "Ne želim da frustriram svoje dete"?

Verovali ili ne, jedan od važnijih poslova koje kao roditelj treba da obavite upravo jeste da frustrirate svoje dete.

Ilustracija: Dobroslav Bob Živković

Postepeno podižite nivo tolerancije na frustraciju kod svog mališana. Novorođenčetu ne treba odlagati dojenje i puštati ga da dugo plače, ali dvogodišnjaku treba reći da će čokoladu dobiti posle, a ne pre ručka; od četvorogodišnjaka treba tražiti da se izvini ako nekoga povredi i da posle igre sam pokupi igračke, da vam pomogne da postavite sto za ručak; od osmogodišnjaka treba tražiti da baci đubre, od desetogodišnjaka da ode u prodavnicu, od dvanaestogodišnjaka da opere sudove i pričuva mlađu sestru…

Vi ste, kao roditelj, zaduženi za postavljanje pravila u kući. Sasvim je neprimereno da, zarad negovanja slobode, detetu u uzrastu od dve do pet godina dozvoljavate da samostalno donosi odluke u vezi s tim šta će da obuče, da jede ili kako će da se ponaša. Šta ćete da uradite ako izvadi letnju suknju u januaru ili ako poželi da jede kokice treći put istog dana? Ono što možete uraditi jeste da detetu ponudite izbor: „Je l’ hoćeš da obučeš plavi ili crveni džemper?“. Ili: „Hoćeš li viršle ili sutlijaš za večeru?“

“Reagujte na neprimereno ponašanje; ne preskačite ga komentarima, kao što su: „hiperaktivan je“ ili „kako je živahna, ne mogu joj ništa“.”

Reagujte na neprimereno ponašanje; ne preskačite ga komentarima, kao što su: „hiperaktivan je“ ili „kako je živahna, ne mogu joj ništa“. Prepuštanje detetu od pet-šest godina (i starijima, naravno) da samo odlučuje o tome kako će se ponašati i koja će pravila poštovati nije negovanje njegove slobode. Time ga samo zbunjujete i činite mu lošu uslugu. Nema potrebe da svom pubertetliji od 14 ili 15 godina prepuštate da samodluči o tome kada će se iz noćnog provoda vratiti, niti da popuštate zbog izjave: „Ali svi ostaju do dva!“ Treba da razgovarate, da saslušate ono što dete ima da kaže, da iznesete svoj stav, da se dogovorite i da insistirate na tome da se taj dogovor i poštuje.

Neka dete, shodno uzrastu, pored školskih preuzme i neke kućne obaveze. Neka, na primer, postavi sto ili opere sudove, spremi svoju sobu, neka ode uprodavnicu i slično.

Pohvalite svaki pomak ka samostalnosti izjavama poput: „Svaka čast! Baš ti hvala što si mi pomogao!“ Ako sudovi nisu savršeno oprani, ne pominjite to, jer će za ispravke biti vremena i kasnije.

Hajde da se sada vratimo opisanim primerima. Slavicu sigurno ne bi istraumiralo to što joj mama nije kupila drugu skupu lutku. Slavici zbog toga ne bi bilo drago, ali suprotstavljanje nerealnim zahtevima deteta nije traumiranje. Detetu je moguće objasniti da je lutka koju želi veoma skupa. Ako joj drugarice to zamere, objasnite ćerki da joj one baš i nisu neke drugarice. Takvo objašnjenje Slavici se sigurno ne bi svidelo kao kupovina nove lutke, ali joj na taj način dajete informacije koje su bliže realnosti – onoj od koje dete bezrazložno štitite. Aleksa je, imajući mogućnost da izabere bilo šta za jelo, bio više zbunjen nego slobodan. Da biste detetu dali dovoljno slobode u odlučivanju i omogućili adekvatan izbor u tom uzrastu, upitajte ga sledeće: „Hoćeš li kajganu ili sendvič?“