U dinamici zlatno dete i crna ovca, jedno dete je porodični miljenik, dok je drugo otpadnik. U dinamici zrelo dete i večito dete, jedno je starmalo dok drugom nije data prilika da sazri.
Nasilnik i trpeljivac
U zdravom scenariju, roditelj nameće disciplinske mere detetu koje se ponaša agresivno i bez poštovanja. Neki roditelji, međutim, to ne rade, zbog svojih problema sa vezivanjem i traumama. Budući da se plaše sukoba i napuštanja, čine sve da udovolje svojoj deci. Ne žele da budu negativci i ne reaguju na loše ponašanje svoje dece. Izbegavanje roditeljskog autoriteta ostavlja deci slobodu da sama postavljaju svoje granice, što je nemoguća misija.
Kada postoji matretiranje među braćom i sestrama, nastaje polarizovana dinamika nasilnika i trpeljivca. To što nasilniku može da prođe agresivno ponašanje nije nešto što je dobro za njega. Deci su granice potrebne i često ih ispituju upravo da bi otkrila gde se one nalaze. Kada nasilnik ne može da “napipa” granice jer ih roditelji nisu postavili, ono svet počinje da doživljava kao haotično i zastrašujuće mesto. Često je nasilnik zapravo zanemareno, zlostavljano ili ranjeno dete. Oseća se bespomoćno i postiđeno iznutra, ali ne ume to bolje da iskaže nego kroz zlostavljanje svoje braće i sestara.
Trpeljivac je naučio da ćuti, jer celog njegovog života niko nje želeo da ga čuje. Neprestano trpi nasilje, ali mu niko ne veruje. Jedini izbor mu je da se otuđi od svoje traume i zakopa je duboko u duši. Kasnije u životu, trauma isplivava na površinu kao hronični umor, telesni bol, depresija ili anksioznost.
Umesto da slobodno ispoljava svoju ljutnju i brani svoje granice, trpeljivac baca krivicu na sebe i pounutrašnjuje agresiju koju trpi. Postaje veoma strog prema sebi i “unutrašnji kritičar” mu stalno podriva samopouzadnje.
Trpeljavac svoje prihološke ožiljke i osećaj srama nosi sa sobom kroz život, nikad se ne osećajući kao punopravna osoba. Možda ne veruje da zaslužuje ljubav i sabotira prilike i ljubavne veze. Ponekad i sam postaje nasilnik jer ne može da zadrži u sebi nagomilanu ogorčenost.
Kada nas povrede, izdaju ili napuste ljudi koji bi trebalo da nas vole, ožiljci se duboko usecaju i utiču na ostale aspekte našeg života. Narušena veza sa bratom ili sestrom čini da uvek čeznemo za pomirenjem. Možda smo se zaglavili u tuzi jer ne možemo da odustanemo od ovog odnosa koji bi trebalo da imamo a zapravo nemamo. Ili još čekamo na izvinjenje koje neće doći, na priznanje za ono što smo učinili, ili na prihvatanje od strane porodice. Kada iznova i iznova pokušavamo da popravimo stvari a nema rezultata, osećamo se bespomoćno. Ponekad ćemo uspeti da popravimo odnos. A ponekad ćemo morati da prihvatimo stvari kakve jesu, i pomirimo se sa tim da nemamo ljubav brata ili sestre.
Piše: Imi Lo, psihoterapeut i savetnik
Izvor: Psychology Today / Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da oprostim mami
Ne možes da oprostiš, a da prvo ne okriviš, rekla sam joj. I tu je počela njena borba. Kako da okrivim mamu koja me kontroliše, diše mi za vratom, ne...
Nekada detetu strahovi služe samo za to da zna da je neko tu
U jednom od stanova u kome su živeli nad njenim krevetom je visila polica. Stara i napukla, visila je na dva iskrivljena eksera, prilično izvučena iz zida. Svake noći bi...
Niko nije dužan da za tebe bude najbolje moguće dete kako bi ti bila najbolja moguća mama
Niko ti nije dužan da bude bolji roditelj za tebe nego što ume, da zna uvek šta radi, da nikada nije zbunjen, da ima odgovore na sva pitanja koja tebe...
Zapadni svet precenjuje važnost majke za razvoj deteta
„Mama je najbolja!“ Takva parola mogla se videti u rukama zrelih muškaraca na fudbalskom stadionu. Veza između deteta i majke smatra se posebnom osnovom u razvoju čoveka, jer ona pomaže...
Nema komentara.